Источник

Бр. 1

ИСТОЧНИК

Стр. 7

демо и према безгдаснима, то тијем виша вал>а да је љубав наша спрам онијех, који су с нама једнога рода и достојанства?" (Слово о љубави спрам невољних.) И тако сажаљење спрам животиња и чување природе служе човјеку као срество за душевно његово усавршавање. Но осјећај љубави, које чини основу нравствених одношаја човјечјих према тварима разумним и неразумним, побуђује човјека, да се и према свим пошљедњим не као према среству свом, но као према цијељи својој понаша. Св. отац Ј. Сирјанин на питање: шта је оно срце, које милује? одговара: „Распламтјело, загријано срце у човјека за сва створења, за све људе, за птице, животиње, демоне и за сваки створ. При спомену њихову, при погледу на њих очи у човјбка сузе лију. Од велике и силне туге и жалости, што срце обузима, и од великог бола, стеже се срце његово и оно не може да поднесе, не може да гледа, не може да слуша ни за какву повреду људску, па ма она и најмања била. Човјек се и за животиње, и за непријатеље истине, и за оне, који му увреде наносе, сваког часа са сузами у очима у молитви Богу обраћа, да би их сачувао и помиловао; моли се он и за амфибије са жалошћу великом, којом је препуно срце његово. 1 )" Тај осјећај љубави спрам створова има несумњиву везу са љубави према Богу, као истинитом и правом творцу и сведржитељу свију живих. Живот је тајанствено дјело Божје, дах свемогућства Његова. „Земаљски живот преставља једну потпуно органску систему. У тој системи су ниже и више форме и облици живота. Дуги размак међу једним и другим испуњен је бескрајно разноликим облицима бића II живота, који се облици постепено дижу и узвишују, и који не стоје свако посепце, но тијесно везани једио са другима и са читавим поретком суштаства, — испуњен је тако, да нема никаква прескока, нити празнине... Бог, пун љубави, желио је, да би Његова савршенства, која су управо предмет љубави Његове, оставила трага свога у ванбожанственом бићу, то јест у свијету, да би она постала, било дјеломично, било пак у малој мјери, учасницима живих створења, у колико би то одговарало њиховој створеној природи. Слава Божја свемоћно је појављивање божанствених савршенстава у суштаствима пролазним; она је неодољиво сједињена са блаженстком твари. Слава Божја у природи јесте красота и доброуређеност њена. Неразумна твар у красотама и савршенствима својим, носи на себи печат савршенстава Божјих? ако и у незнању." 2 )

*) Слова подвижничеешл. М. 1858., стр. 299. 2 ) ПроФ. А. Б^лдевгв: „Лк>бовт> Божественнал", изд. 2-е, стр. 129 и 122.