Источник

Стр. 6

Бр. 1

праиој срећи и напретку нашег народа, па са оваковим жељама кличемо српском народу: Сретна ти нова 1899. година!

Одношај Хришћанина према неразумној природи. Хришћанска нравственост састоји се не из извјесаих прописа и правила, но се сва своди на једно, наиме на заповијест: љуби, коз= ЛН5КИШИ. Но то не значи, да се Хришћанин у своме посведневноме животу и поступцима својим руководити може не вјером, не јеванђељем, већ обичајем и слободном вољом својом. Баш напротив. Неспутан спољашњим правилима Хришћанин сва своја дјела, ријечи и мисли, у којима учешћа има слободна воља његова, потчињавн вјери : „Свв1 што није по вјери, гријех је" (Рим. XIV. 23). Он је привикнут, да све ко слав8 ЕожТк> чини, па шта више и при најприроднијим радњама својим, кад једе и пије (I. Кор., X. 81). С тога је сасма оправдано, разложно и није ни најмање песагласно с јевавђељем слободе, ако се Хришћанин запита: какав треба да је ио к"кр*к оа,ношај мој према животињама и природи? Без сваке је сумње, да је човјек веома високо узвигпен над осталим створењима. То је већ и сам Спаситељ показао, када је, говорећи о старању Божјем за птице, дао разумјети слушаоцима својим, да је човјек бољи и претежнији од птица (Лука XII. 7, 24). Та цио свијет не вриједи душе човјечје! (Мат. XVI. 26.) Но та узвишеност и првенство човјечје над осталим свијетом не само да нас не ослобађа дужности односити се спрам животиња с милосрђем и жалењем, но нас чак обвееује и налаже нам, да се понашамо спрам њих милостиво, са пуно љубави и одбране. Немилосрђе спрам животиња умањава првенство и узвишеност нашу нал, њима и смета нам, да имамо оно осјећање и оиај расположај душевнн, што је уХристу (Фил. П. 5). Саема је оправдано и истинито, да природа н животиње служе човјеку не као циљ, но као срество. Али добар човјек и сирам оруђа и срестава својих ваља да поступа опрезно, пажљиво и са пуно љубави. Гдје таквих одношаја нема. може срце човјечје врло лако да огруби и отупи. Свети Василије Велики, гумачећи Мојсијеве заповиједи о милосрђу према животињама, овако вели: „ја, у колико појимам ово, велим, да овдје закон то за циљ има, да нас од милосрђа спрам твари малозначајних узнесе милосрђу према најважнијим и најсавршенијим. У самој ствари пак, ако смо ми обвезани и дужни, да милостиви бу-