Источник

Стр 122

источник

Бр. 8

Дјелатност св. Јована Крститеља. Крштеше Исусово. Из дјела П. Дидона: Исус Христос. (Наотавак из 3. броја о. г.) Пошто је тако Јован неко вријеме пустињу унакрст прошао и бацио сјеме своје вауке и позвао народ на крштење, спусти се тада у раван јорданску и приближиваше се ријеци. Равница јорданска (арапски: Ел Гор) протеже се на триста метара ниже морске површине, из јудејске пустиње на обронку брегова — жалосна, пуста, скоро сасвнм необдјелана. Тиверијадско језеро граничи јој са сјевера, Мртво море на југу, а на истоку брегови моавски. Што човјек ближе долази Мртвом мору, тим је тло све то неплодније. Јерихон, опкол.ен зеленилом и дрвећем и наквашен водом, што се данас зове извор Јелисејев, изгледа као оаза са својим дивним смоковницама, палмама и ружама. Око Јерихона земља је жута и сива. Овдје-ондје нађе се по гдје-која дивља маслина и по који трновити џбун, које Арапи називају „сидр". У сред равнице, међу Јудејом и Перејоч, бјеласа се кроз долину једна пруга, која означава Јорданово корито; таласе своје ваља он међу кречним и лапорастим обалама, које вијековима исисава. Ово земљиште, разривено и натапањем изрецкано даје необичан изглед. Чини тн се да гледаш старе, разорене зграде, или површје од разрушених зидина, преваљене куле или сатрвене развалнне каквога града, који је опустошен у рату или ватром са неба или га је подрио зуб времена. Дан те пече као ватра жива, а ноћи су загушљиве и свијетле. Далеко послије сунчева заласка појављује се на западној страни неба велика свјетлост, налик на кумовску сламу (МИсћбћ-авзе) и провиривају безбројна оканца јасних звјездица. На видику, равно као вода над земљом, свјетлуцају оне попут свјетиља — кула на обалама њиховога мора, санком ) љуљана. С вечери прелијећу долину гомиле птица, лупкајући својим тананим криоцима; оне једине и потмули још глас ријеке што руши овај ноћни мир и тишину. Тако су изгледала мјеста, која је св. Јован Крститељ пропутовао, пошто се од своје пустиње удаљио и уиутио Јордану. „Приправите пут Господњи!" С овим ријечима звао је он слушаоце, да се поку у себе. Он упоређиваше душу са пустињом, коју је још унакрст пролозио, а са тим хтједе рећи, да у неплодну душу, која живи без утјехе, ваља Бог да униђе. Зар није требало Богу пута утирати? „Поравњујте стазе његове", наставио је даље, „све долине нека се