Источник

Бр. 8

ИСТОЧНИК

Стр. 123

испуне, и све горе и брегови нека се слегну! и што је криво, нека буде право, и храпави путови нека буду глатки." Тим хтједе рећи: Клонули и понижени, устајте; а ви сујетни и обијесии, понизите се. Нека вам воља буде чисга и права, а моћи душевне у хармонији и равнотежи. Тада ћете видјети „спасење Вожје". Ова ријеч са његових уста означаваше Месију. ЈБегови продирући позиви улијеваху покајнибол.Гомиле долажаху, исповиједаху се, признавајући своје гријехе, и за знак покајања погрузише се под вале Јорданове. Ученици се скупише око великога Крститеља, па понавл.аху његове ријечи и наук и бијаху му десна рука на помоћи. 11о примјеру свију таких учитеља он их поучава у молитви, позива их на најстрожији пост, показује и самопрегоријевање. 1 ) То су л>уди из народа, и њихов живот у најстрожијој школи овога учитеља биће примјер јудејске побожиости. Тешко ћемо наћи у цијелој повјесници Израиља, а може бити и свију народа, сличан позив врлиии. Понижени и презирани људи војиици, цариници, варалнце, блудници — тискају се око проповједника, и подавају се покајању. И сами свештеници су, за један трен^ иовољно гледали на ову радњу 2 ), но ипак ни Садукеји ни Фарисеји, па ни књнжници не примају крштеЈ&е, којему Јован позиваше. Први бијаху непријатељи свакој новотарији. те су због тога презирали обред, што га прописиваше човјек, којему не вјероваху, да га Господ шаље. Фарисеји пак иуни су поуздања у своје оправдање дјелом и они не иду у ред онијех, који се бију у прса; они су вазда задовољни сами са собом; за што да јавно исповиједају гријехе свује, кад они не знају, да су ма у чему згријешили? 3 ) Неумитна строгост проповједника покајања огорчаваше им душу; није много вријеме за тим постојало, и оин видјеше у њему фанатика, плијеи велзевулскога духа. 4 ) Напротив народ је слушао Јована, одушевљавао се и тумачио је ријечи његове бољим смислом. Овдје кам предстоји један закон из историје јеванђеља. Кад Бог ради, он запоставља силне и мудре, и спушта се ништима духом и малима; Он гони натраг оне, који себе праведнима сматрају и зове грјешнике, којих искрено срце заслужује опроштење. Проповједник покајања бивао је блажи, кад би смиренима говорио; његове ријечи не бијаху тада ништа друго, до ли чиста доброта. Он говораше цариницима и спупљачима данка о правди: „не иштите ') Лука 11, 1; 5; 13; — Марк. 2, 18. 2 ) Јован. 5, 35. 3) Ебд. 3, 2. ") Мат. 11, 18.