Источник

источник

Стр. 119

можеш ли трпити тако дуго у овој дивљој пустињи? Иди одавде!" — Саарац им на то одговори: „Врло ми је жао, што ми тако мато остаје да живим на свијету, а ја сам се сиремио да триим још двије стотнне година." На те ријечи Јераксове нестаде ђавол^... То значи, да је св. подвижнпк одлучио, да трпи све невоље, све туге и жалости пустињачког живота до краја. Види се, да се добро сјећао ријечи Спаситељевих: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Л. 21., 19). Који претрпи до краја, спасен ће бити (Мат. 10. 22.) А ми грјешници .... прихватимо ли се ма каквог доброг дјела са свим жаром, са највећом усрдношћу, па ако наиђемо ма на какву запреку или недаћу, ми смо већ готови да сасвим одбацимо добро дјело, као да му нијесмо ни мало дорасли! И колико добрих намјера остаје тако код нас неиспуњено! Колико добрих дјела несвршено!.... А што то значи? Откуда је то, љубезни? — Отуда, без сумње, што хваћајући се добра дјела, гледамо само на корист од њега, а да ли ћемо имати довољно снаге, да га крају приведемо, о томе и не мислимо. Отуда, што ми заборављамо, или још боље да кажемо: никако не ћемо да знамо, да ни какво у истини добро дјело не свршује се без искушења и туге; такав је већ закон вршења добрих дјела: желиш ли дјелати добро дјело, Вогу заиота угодно? Спреми се на трпљење, буди спреман на све туге и лишења, па може бити и на страдања од људске неправде, јер је речено: Чодо, ако хоћеш да радиш Г о с п о д у, с п р е м и д у ш у с в о ј у н а и с к у ш е њ е (Сир. 2, 1), а у искушењу је најнужније — трпљење. А ми на то и не мислимо; с тога је добро наше и нестално, па с тога у очима Божјима и нема велике цијене. Ево што приповиједа презвитер Кроније Паладију Јенопољскому о једном подвижнику, по имену Евлогију. — Тај Евлогије бјеше човјек крло изображен; примивши монаштво не хтједе због слаба здравља ступити у заједнички манастир, а није био способан ни за самотни подважнички живот. Јодном видје он па тржигнту једног богаља, који не имађаше ни руку ни ногу; пришавши њему помоли се овако: „Господе! У име твоје ја ћу узети овога несрећника и хранићу га до саме смрти његове, да се њега ради спасем и ја. Помози ми, Господе, да му послужим!" — Послије овога, Евлогије доведе магаре, посади на њега богаља и однесе га у свој стан. Петнаест година дворио га је Евлогије, као оца рођена; он га је сам умивао, сам маслом мазао, носио га на рукама, чувао и од зла бранио, како је само знао. Али је требало још боље искушати стрпљивост подвижникову, ево, злотвор свакога добра научи богаља, да р^жи и свакако погрђује свога добротвора. Узалуд га је Евлогије мирио, узалуд му је говорио: „Реци, при-