Источник

Стр. 120

источник

Бр. 8

јатељу мој, чим сам те увриједно? Ја ћу се исправити." — Но богаљ не хтједе ни да чује. но захтијеваше, да га опет однесе на тржнште, откуда га је и узео. „Не могу иодносити то твоје лукаво ласкање", говораше несрећник, „менн се не донада тај гладни жнвот; ја хоћу меса!" Евлогије доиесе одмах н меса. Но богаљ се не умири: „Досадно ми је с тобом живјети, рад сам да вндим много људн!" — Евлогије му кротко одговорн: „Ја ћу одмах довести теби браће, колико хоћеш." — „0, ја несрећни!" закрича богаљ: „Ја не могу ви да те вндим, а ти хоћеш да ми доведеш таких бадаваџија, као што си и сам! Не ћу, не ћу — хоћу на тржиште!" -— Тада се обрати Евлогпје сусједним педвижницима за савјет: шта да ради с богаљем ? Они му одговорише: „Велнки (тако су они звали пророка Антонија) још је жив, — нди њему и што ти он рекне, то чини, кроз њега сам Вог тебн ће говоритн." — Евлогије умири богаља, метну га у лађнцу и одвезе се с њим Великом Антонију. Дођоше њему касно у вече. Велики старац примао је тада све дошљаке. И ево, он зовиу: „Евлогије, Евлогије Евлогије!" А Евлогије мишљаше, да старац не зове њега, већ нехгога другога, па се не одазва. „Теби говорим, Евлогије, који си дошао овамо нз Алекеандрије!" рече му старац. Гада Евлогије прнђе Антонију. „Зашто си ти дошао овамо?" запнта га старац. „Ко ти је открио моје име", одврати Евлогије, „Тај ће тн открити и дјело моје." „Знам, за што си дошао", одговори му Велики Антоније: „Али ипак искажи све, да и остала братија чују." Евлогије иеприповједи све по реду и ироси упутства. Тада му велики старац рече строгим гласом : „Евлогије! Ти хоћеш да га одбациш? Но онај, који га је створио, не ће га одбацити. Ти ћеш га одбацити, а Бог ће га подићи, да буде већи и бољи од тебе ... ." У дубоком ћутању слушаше покорни Евлогије. А ме^у тим се старац окрену богаљу и громко проговори: „Ти, грјешниче, недостојни ни земље ни неба! Хоћеш ли престатн викати на Бога и раздражакати брата? Или зар не знаш, да тебе служа сам Хрнстос ?" — По том се старац окрену обојицн: „Престаните, дјецо, сва^ати се, идите с миром кући, не дијелите се један од другога; Бог ће већ послати за вама .... Сатана види, да сте већ обадва на крају подвига, скоро ћете обојица добити вијенце од Христа: ти за њега, а он за тебе, — ето за што је вас обојицу бацио у искушење. Идите с Вогом; ако анђео до^е за вама, па вас не нађе обојицу скупа, — обојица ћете се лишити вијенца." Није потребно говорити, да су се њпх обојица измирили свим срцем, повратили се у своју ћелију, и — није прошло ии четрдесет дана, а њих обојица један за другим, одоше Господу... „Ја сам био тумач разговора између Антонија н Евло-