Источник

Бр. 11

ИСТОЧНИК

Сгр. 165

јити умијете и можете, то на сваки начин тако и чнните", — изрека она да је и тон читавоме питању. Ни једна ни друга страна није се хтјела лишити ових иреимућстава, која су се налазила у изучавању незнабошких класнка, само агсо се то нзучавање са особитом пажњом и смотреношћу изводило. Да су обје оне у томе сагласне биле, види се и отуда, гато су Хришћанп, кад је Јулијан Апостата г. 362. издао свој указ, забранивши им њиме изучавање незнабошких автора, позивајући се на тобоже старање своје, да не би они тиме занемарили оно, што је божаствено, те пренебрегли изучавање Матеја, Марка, Луке и Јована, одмах се сјединнли, заборавивши на пређашње размирице своје у том погледу, те стали на сусрет томе указу, а на челу са блажАвгустином, Василијем ВеликимЈ и поглавпто са Григоријем Назијанзнним, који Јулијану и школски друг бијапхе. Реакцпја та бнјаше тако силна, да је нашљеа,иик Јулијанов, Валентпнијан, принуђен био да тај указ укине. И ако је овај указ још у важности био, стара су оци и учитељи, у ревности својој за класичннм образокањем, почели чак и писати за школске интересе, подражавајући одрасулма грчким и латпнским, а све у сврху ту, да омладина небн лишена била оних повољностн п преимућстава, које су им само класици пружити могли. Сам Григорије Назијанзин наппсао је за школску употребу 30.000 стихова. А то нам јасно свједочи, да хришћански научењаци не бијаху непријатељски расположени према изучавању незнабошких автора. Григорије Неокесаријски, Василпје Кападокијски, Атанасије и Кирило Александријски, Кирило Јерусалимски, Грпгорије Назинјанзин, Јероним, Златоуст Антиохијски и Августин Ипепскп најбољи су нам доказ у томе Истина, ми знамо, да су они противни били изучавању класичне литературе у школама, и да је црква у том погледу издавала особита наређења, но то је сасвим појмљиво. Ако су заједничке школе и пружале много погодности за стицање свјетскога знања, иа чак у многим приликама и старој црквн од користн бпле, ипак оне незнабоштвом задахнуте бијаху, па тим духом напојепе, остале су све до прапасти своје у шестом стољећу за владе Јустинијанове, а може бити и касније, усљед чега је и немогуће на основу њпх онај прави развигак хришћанског образовања и васпитања истраживати. То смо ми дужни на другом мјесту тражити. (Наставиће се)