Источник

Бр. 11

Религијозно-морални листићи. Намијењено православној српској иладежи и сваком Хришћанину. ГГревео и попунио : Јован Петровић, свештеник-катихета и професор у Загребу. На утјеху родитељима, који плачу за преминулом дјецом својом. Сам Господ наш Исус Хрисшос, и Бог и Оагац наш, којему олшљчсмо и даде нам ушјеху вјечну и над добри у благодата, да ут/еша срца вагаа и да вас утврди у свакој ријечи и дјелу добро.че (2 Сол. 2, 16—17.) Овим благодатним ријечима апостолске утјехе започшћем своје писмо вама, браћо моја, који тужите због губитка милих срцу вашему малишана. Тешко је мора се признати — изгубити од један пут неколико дјеце, дубока је то рана за њежно срце родитељево, које љуби своју дјецу; но, мила браћо моја, хоћете ли ви вашој тешкој тузи помоћи, ако се будете само предавали тузи нбутјешној ? Ко се може противити вољи свемогућега Господа ? Та Он је — милосрдни Отац наш; Он зна, што ради, — зна боље од нас, што је корисније и за нас саме и за малишане наше; а ми, можемо ли знати, што би чекало наше малишане, на земљи ? Колико је родитеља, који сада оплаку ју своју несретну дјецу, која су забасала и пала у мреже вражије и нерадо говоре: ах, за што нијесу та несретна дјеца помрла, док су још били невини младенци!.. . Ви тужите и плачете, а Госиод говори: Оставите дјецу и незабрањујте им долазити мени; јер је такових царство небеско (Мат. 19, 14.) Чујте: вели: не забрањујше им; ја их узимам у своје царство небеско, гдје ће им бити хиљаду пута боље, него код вас на земљи! Приповједићу вам за утјеху дивну повјест из историје страдања светога мученика Уара (19. октобра). Нека побожна удовица. по имену Клеопатра, сазида у свом мјесту храм у чест св. мученика и положи у њега свете мошти његове. Та удовица имађаше јединца сина, — дијете чисто душом и невино срцем, као голуб. Мати је жељела, да га с временом даде у војнички завод, јер му је и отац био војвода; но Бог је друкчије наредис. На сами дан, кад је храм освећен, Клеопатра, потрешена до дна душе, паде пред мошти св. мученика и стаде се молити овако: „Страстотерпче Христов! Испроси у Господа оно, што је њему угодно, а мени с мојим сином корисно, ја се не усуђујем ништа просити, до ли оно, што он сам хоће да даде ; Он зна боље од нас што нам је нужно, — његова је воља блага и савршена, па нека буде над нама!" Тако се мољаше удовица, и гле, тога истог дана пред вече на један пут јој се син разбоље од грознице, а око по ноћи нестаде дјетета ... Можемо себи представити неу-