Источник

Бр. 11

тјешну тугу оеиротјеле матере-удовнце! Она оде у хд;рк:ву св. мученшеа и стаде тамо пред св мошгима изливати своју жалост у горкој сузној молитви ... „Тако ли ти плаћаш, угодниче Вожји — говораше она у горкој тузи — за све моје трудове према теби! Ти си узео од мене мога сина јединца, одузео си од мене наду моју, свјетлост очију мојих! А ко ће мене хранити и од зла бранити у старости мојој? Ко ће ме сахранити? Ох, камо среће да сам ја умрла, него гато видим сина мога у гробу, тај цвијетак, покошен прије времена! — Врати ми мога сипа, као што је негда Јелисије вратио Саманитанци, или узми и мене одавде: ја не могу пребол.ети љуте ране моје! — Најпослије клону биједна мати и у цркви заспа. И ево, шој се јавл>а мученик Уар, држећи дијете, њезина сина, у наручју своме. Обојица бијаху у бијелој одјећи са златним појасевима и с рајским вијенцнма на главама; обојица сијаху славом неисказаном... Клеопатра хтједе се поклонитп њима, но св. Уар је подиже и благо рече: „За што ти жалиш на мене? Зар се ја не сјећам свега, што си ти за мене учинила? Ја увијек чујем твоје молитве, ја се увијек молим Богу за те; ја сам хмолио Господа за мртве твоје, уз које си ти положила мошти моје, а сад сам ти узео и сина твога, да буде војником цара небеснога: та ти си сама молила, да измолим код Вога оно, што је њему угодно, а вама обома корисно? Па шта хоћеш још, кад видиш син твој предстоји престолу Божјему заједно са светим анђелима? Можеш, узми га на службу земаљскому цару, ако баш желиш". Код тих ријечи дијете снажно загрли мученика својима рукама и тужно рече: „Не, господине мој, нодај ме опет на свијет, препун неправде и безакоња л^удских . .. Тада рече маги мученику: „А ви узмите и мене себи! 1 ' Мученик јој одговори: Ти си и сад с нама, јер се ми увијек молимо еа те, а кад Господ заповједи, ми ћемо оггег доћи по те и узећемо те у рајске обител.и". — Виђење се свргаи, и блажена мати доЈје себи. Њезино срце бијагае препуно неисказане радоети. Она заборави своју тугу и, славећи Бога, сахрани сина евога близу мошти светог мученика. — Сличну историју можете читати још у животопису св. м^ученика Лонгина сотника, који стајаше код крста Господња (16. окт.) и преподобнога Андроника и супруге његове Атанасије (9. окт.). А ево приче једнога побожнога оца, који је, као и ви, оплакивао прерану смрт милога синчића свога: „Сним ја, — говори он — као да поред мене пролазе дјеца, а међу њима и мој Владимир. Ја радостан пођох њему; он се смијеши на мене својим пре^ашњим анђеоским осмијехом. Ја му пружих руке: „Владимире, велим, јеси ли ти то?" Он се баци мени око врата и снажно, снажно ме загрли. — »Гдје си ти, моја ра-