Источник

Бр. 13

ИСТОЧПИК

Стр. 195

ћанских школа, и нехотице морамо да се сјетимо онијех ријечи Гидо-а, који их је, опредјељујући значај ових двију система у опће, изрекао у својој „Историји цившшзације Европе": „дјелатност и душевна сила ове двије установе без сваке сумње, да је неједнака. Крај свих својих завода, професора и првенстава својих, она (незнабошка) бјеше ништа, јер ништа није ни створила, док је на против ова друга, својим простим идејама, непрестано дјелала и обухватала све". И заиста, црква је у својим рукама имала сву ону ученост и знање, које се још сачувало, и она га је брижно његовала и чувала крај свих оних ужаса и страхота које поникоше у каснијим вијековима. Њене манастирске школе, и ако многе од њих бише порушене н пропадоше, очуваше се и продужише дјеловање своје. Као оно што тичица малена испред страшне буре и непогоде бјежи и скрива се у пукотине стјења или међу густо грање лиснатог дрвећа шумског, тражећи ту заштите и заклона, а када љута бура мине, она поново са цвркутом шири крила своја и слободно у свијет полеће, исто је тако и наука у оним временима бурним у манастирима прибјежигата тражила — по манастирима у Евглеској, Ирској Германији, Француској, Шпанији, Италији и Шотској — налазећи у њима склоништа и заклона, ишчекујући љепшег и погоднијег времена за развитак и процват свој. И то је вријеме онога часа и момента настало, када је исток страшна бура мухамеданске најезде запљуснула, која је приморала грчке научењаке, да траже себи заклона на утишаном, скоро заспалом западу, камо и сву своју вијековима његовану и стечену званост пренесоше, давши импулса и живота душевном „обновљењу" западно-хрншћанског свијета. 1 ) С руског Жарко. 1) Види: Тће Атег. СаШ. Сјиаг4. КетГеп<1, апр. 1898. год.

Религијозно-морални листићи. Намијењено православпој српској младежи и сваком Хришканину. Превео и попунио: Јован Пехровић, евештеник-катихета и професор у Загребу. До чега доводи пијанство! Жалим те; брате љубазни, од срца те жалим! Желим да ти кажем добру ријеч, ријеч из дубљине срца, да се и твоје биједно измучено срце не окрене од ријечи братске љубави... Не ћу да те проклињем ни да те називам ружним именом „пијанац"; знам, брате, да и самому теби није слатко; знам, да се и ти сам себи не веселиш, нарочито, када те стане савјест корити, када Ан^ео-Хранитељ твој јасно