Источник

Стр. 250

источник

Бр. 11

обвезаност својих религијозних одношаја. Може ли заиста религијозно биће иосматрати тако разноврене и безбројне појаве физичког и социјалнога свијета, а да не осјети потребу узнијети се првом најблаготворнијем узроку ? Кад јарко сунце обасјава и оплођава иашу земљу, може ли човјек да ео не диви моћи, која га је створила, снази која с њим уиравља? Кад се човјек нађе под великим дрветом, гледа га како расте, како је окићено цвијетом и плодом, може ли да не благосиља моћ, која га је створила, која га развија, која га кити цвијетом и плодом ? Јест. Човјек је по природи својој биће религиозно. Он не би био разуман, кад не би признао ексистенцију првог узрока; не би га могао познавати, а да га не благосиља, да га непрестано не призива. Срце људско, кад се удал.ује од н.ега, осјећа увијек бол и немир. Св. Августин објавио ]е велики природни закон, кад је казао: „О Боже, Ти си нас створио за Себе, и наше је срце беспокојно, кад не почива у Теби". Тај закон неки презиру и одбацују, јер не признају ни Бога ни религије. Одбацују га из душе евоје они, који огрезнуше у насладама и уживањима, који се одадоше ниском и прљавом интересу; одбацују га они, који по високоумљу своме мисле, да је Бог лијепа и мудра измишљотина средњега вијека; данас више он не може постојати. Сад је материја вјечита, јер то садашња знаност доказује. У средњем вијеку религија бијаше вјешто организована теокрација; данас је Бог стара ријеч, коју треба заборавити. Религија је тама, сујевјерје, незнање, она је низ људских измишљотина. Лијепо се може и без ње живити. Тако ето умују безбожници. Не, господо моја, без религије се не може живити; и кад би се могло живиТИ, и ако се може живити без религије, такви живот носи на себи печат немира, неспокоја и неправде. На тај важни закон требамо упозорити младеж и заведени народ, да се сачува од заблуде, која данас триумфира, да се спаее од кужног задаха, који се развија у друштву. Господо, да видимо може ли се живити без религије. Шта је религија? Она је скуп одношаја, који кезују човјека с Богом, т. ј. скуп догмата, морала и култа, Догмати су ограниченом уму људском објава неограничене премудрости Божје, која је правило и извор истине. Морал је израз одношаја, у коме слаба и иокварена воља људска има стати према најсветијој вољи Божјој, која је правило сваког добра. Култ је израз захвалности и признања, које створење дугује Створитељу своме.