Источник

Стр. 248

источник

Бр. 11

поднки палога, увећао пад. Јер слабн људи, а тако исто велики дио људи, који су се занијели у свјетски раскош, исто као и људи, који се горде својим поријеклом и влаихћу, ако и не сасвијем, али бар дјеломично би се могли ослободити својих порока, кад би их снисходљиво и постепено одвраћали од тога, у чему су сагријешили. Али ако се одједном прибјегне оштрим мјерама, губи се нада и на најмање поправљаше. Јер душа, принуђена да одједном одбаци стид, падз у безосјећајност, не слуша пријатељске ријечи, не боји се пријетши, добра дјела не могу да је задобију, него постаје грђа од онога града, којег пророк кори овијем ријечима: „у тебе бјеше чело жене блуднице, и не хтје се стидјети (Јер. Ш. З.) 1 ) — Пастнр мора свагда имати на уму, да је дужност учитеља, не да одмах казни, него да поправља, да све ишчекује и да је спор у казнама 2 ), а ако мора да прибјегне казнама, нека то чини с тугом очинске љубави. „Ми заОран.ујемо, вели Златоусти, и ако сами више тугујемо него ви, који сте везани" 3 ); „али када смо приморани, опростите, јер је против наше воље, и ми би више жељели, да употребимо своју власт на дријешење" 4 ). Бријеме исповиједи је најзгодније за пастирске поуке и укоре, али није и једино. Љечник тјелесни не иде к болеснику, док га не позову к њему; али љечник духовнп у том погледу не смије се угледати на њега. Пастир није само љечник него и „брижни отац". Као брижни отац он ће сам тражити онога, који пати од тешке грјеховне болести, и доћи ће к њему без његовог позива, да би га ријечју саучешћа подигао из оне бездне, камо га вуче његова грјешна страст, и пружити му овај нли онај лијек, какав му покажу његово искуство и пастирска љубав. Својом топлом љубављу пастир не смије напустити заблудјелог од својих вјерних иослије једне или двије безуспјешне поуке и опомене, — не смије га оставити самоме себи и лишити га својих брига, докле год је у редовима његове пастве. Пастира не смије у том случају бунити мисао, да не ће бити никаквога плода, па ма колнко говорио. Дјело пастирево је да сади и да заљева, а да расте, — то је дјело Господње. Као примјер непрестаног старања о грјешнику поред свег неуспјеха од поуке св. Ј. Златоусти наводи самог Господа Исуса Хрнста. Господ је знао, да Јуда не ће одустати од издајства, али до краја није престајао одвлачнти га од тога савјетима, опоменама, пријетн.ама, свакијем начином учења и непрестано га је задржавао ријечју 1 ) Бес. на I Тим. 2 ) Бес. Гал. 3 ) О свештенству. Бес. на 11. иосд. Кор,