Источник

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 273

О потреби религије. — Лроповијед оп,а Августина од Монтефелта. — С талијанског цревео Јован Узелац, парох. [Зрмања]. (Свршетак.) Знаменити (^иа1.ге&^с у свом гласовитом дјелу о врстама доказује, да човјек не само што није врста животиња, већ се разликује од њих, као што се разликују минерали (руде) од билинства, билинство од животињства, и каже, да човјек сачињава четврто царство, различито од животињског, јер он пОена морал и живот будући. Дакле строги докази знаности доказују, да је човјек, човјеком по гаоме што је религијозан, и онај који живи без религије, тај је чудовиште људског рода. Дакле господо не може се живити без религије, и ако се живи без ње, живот носи на себи печат неправде и неправице. Јер шта је правда? То је она врлина, која тражи, да се даде сваком своје. Дјеца су живот и све што им је за развој живота потребно примили од својих родитеља; с тога дугују родитељима синовску љубав, и ако дјеца ту љубав одричу, она су неправедна, јер раде проти најплеменитијих откуцај а срца. Грађанин дугује домовини евојој љубав као матери својој, јер га је домовина родила за живот друштвени и увијек га брани и протежира. Дакле правда захтијева, да сваки н.у брани, да се стара за њезин напредак за славу и слободу њезину. Отуд и долави патриотизам, који је као нека врста религије према домовини. Он је строга дужност. Напошљетку правда захтјева захвалност према доброчинитељу. Кад нам је указано неко доброчинство, дужни смо га вратити или реално или са признањем и захвалношћу. Дакле Бог је наш отац. Све што смо и шта имамо, примили смо од њега. Он је над домовином, јер наша је домовина на земљи, а он је господар неба и земље. Бог је највећи доброчинитељ, и ми никад нијесмо кадри исказати му довољно благодарности за све оно, што смо из његових руку примили. Дакле, ако у животу своме не одајемо њему дужно поштовање, ми смо хрђава покварена дјеца, која не узвраћају синовске љубави оцу, створитељу и доброчинитељу своме. Такав живот носи на себи знак неправде. Такав човјек не може казати: „Ја сам поштен човјек", не може то казати, јер није поштен. Касте пише своме сину: „Ја се надам, да ти нећеш никад вјеровати, да човјек може бити поштен, ако не вјерује у Бога."