Источник

Стр. 320

ИСТОЧНИК

Бр. 14

муком рађам" (Гал. IV. 19.) То никада не може осјетнти жена, никада она не издржава по други пут исте порођајне муке; али Павле је претрпио то, што се не да видјети у природи, — он је поново зачео оне, које је једном већ родио, поново је претрпио за њих муке препорођајне ... Ти бол«>ви (тјелесног рођења) муче један тренут, и престају, чим дијете иза^е из утробе материне, а ови не тако, — напротив трају по читаве мјесеце. Павле је често био цијелу годину дана у мукама порођајним, и није мого родити оне, које је зачео. Тамо је напор тјелесни, а овдје болови не растржу утробу, него саму снагу душевну сатиру .... Пад вјерних ствараше му не малу тугу, као и гријеси онијех. који још не повјероваше : одвише тешко бјеше видјети, кад су они (вјерни) послије примања таковијех тајана падали у зло" х ). Сам св. Ј. Златоусти, упознавши те јаде пастирства говори: „знате ли муке духовног порођаја? осјетио сам то рађање и прије би хтио бити растргнут на хил>аду комада, него ли вилјети ма и једног од рођених изгубљеног и поквареног " 2 ). Ја сам многе од вас родио, али и послије тога патим у мукама поро^ајним. Тјелесне матере најприје претрпе муке поро^ајне, а затим већ рађају, а овдје све до пошљедњег уздаха нашег трзамо се у порођајним мукама, бојећи се, да се послије рођења не покаже, да је когод у невријеме рођен" 3 ). Ово испоређивање пастирске службе с тјелесним рођењем узето је из св. Писма (Јер. IV. 19. ХХШ. 9—11; Јов. VI. 20—21; I. Кор. IV. 15. Галат. IV. 19 и др.) и тако очигледно растумаче^о од Ј. Златоусгог, јасно показује, какове неиздржљиве и горке јаде има да поднесе пастир у своме дјеловању. „Кад бисте били од свијета, говори Пастиреначалник И- Христос у опроштајном говору својим ученицима, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас ја од свијета избрах, за то мрзи на вас свијет" (Јов. XV. 19.). Свијет, схваћен у оном смислу, какови тој ријечи увијек даје Господ И. Христос, са свима својим саблазнима постоји и за свакога пастира као онога, ко]и наставља дјело Христово. Одношај пастира према свијету или боље одношај свијета према пастиру, ствара за њега нови извор рада. Чесго пастир чак и са стране својих вјерних наилази на неповјерење, нељубав па чак и на мржњу. „Пастир, говори Ј- Златоусти, има увијек онијех, који му ие желе добра ... Душа његова се ни чим не разликује од лађе, о коју се грувају таласи; еа свију страна ране јој задају и пријатељи и непријатељи". — Злоба људска увијек налази начина, да окриви најневини') Бео. древ. нар. 2 ) Бес. на Дјела Ап. *) Бес. на П. Солуњанима.