Источник

/. / * Стр. 370

ИСТОЧПИК

Бр. 16

десну шаку прима Тијоло Христово . .. За тим прилази и чаши крви скрстивши руке и у виду поклона с поштоваљем говорећи: амин" 1 ). Пракса, коју је завео Кирил Јерусалимски и други црквени оци, јавља се као обична у источној цркви и још много касније. 11>у је потврдио Трулски сабор 692. г. (101 пр.) 2 ), забрањујући употребљавати при прнмању св. тијела златне н сребрене судове; о њој спомиње и писац УШ. в. Јоиан Дамаскин, 3 ) а најкашње њу понављају споменици старохришћанске иконографије. Овамо спада приказивање евхаристије у јеваиђељу росанском (VI. в.), Равуловом (586.) и Париске националне библиотеке N1-. 74 (XI. в.); у псалтирима Лобковом (IX.), атоно-пандократорском (IX. в.), брнтанском (XI. в.) и барбериновом (XI. в.); те даље у мозаику Кијево-Софијскога сабора и Михајловскога манастира (XI.—ХГ1. в.), у фрескама Некрезовим 4 ) и т. д. Сва ова приказивања представљају апостоле с раширеннм рукама за примање евхаристичнога хљеба, но при томе акт причешћивања приказан је у једних таком сликом, дн се Спаситељу, — Који држи у једној руци чашу, а у другој комад евхаристичнога хљеба, — приближује група аоостола, и први пзмеђу њих, или пак сви, сагнувши се, пружа руку за примање евхаристије (јеван. Равулово); у других се пак приказивање дијели на два днјела: у једном И. Христос предаје шесторици апостола хљеб, а у другом чашу (јев. руско, псалтири: лобкова, британски и атонопандократорски, мозаик Кијево-Соф. сабора). Што се пак тиче значења наведених споменика за опредјељивање трајања старе праксе, то они имају неједнаку вриједност. Једни обнављају сувремену им праксу, а други, по свој прилици, преживјелу, прошлу. Пошљедњем спадају приказивања, која су се појавила послије IX. в. К*ако ћемо то већ ниже виђети, чин причешћивања у овом периоду изгубио је свој стари првашњи облик. У истом внјеку пада господсгво старој пракси и у западпој цркви. Тако, по свједочанству Беде 'Пречасиога, један је између моиаха заједничкога манастира, причешћујуНи се пред смрт, примио евхаристију у руку. 5 ) Случај, који је Веда открио, пада при крају VII. вијека но може имати важиости и за почетак VIII., јер Беда не би (735.) останио без икакне прнмједбе промјеиу у пракси причешћпвања, кад бн ова постојала. Још каснпје по времену свједочанство излажу „Статути св. Бонифација" (-ј- 754.). Опи прописују, да

1 ) Са1есћ. тув!;. V, 21—22. МгсЈпе, Спг.чив сотр1. XXXIII, со1. 1125. а ) Правила св васеленскихЋ собор. Вбш. Ш, ч . 2 стр. 005. 3 ) Ое 1к1е ог1ћо<1. IV, 13. Шфте. 1от. ХС1У. со1. 1149. 4 ) II. 1? Покровскш. ЕвангелТе вт» памнтниках^ иконограФ1ч, стр. 277—282. Пет 1892. 5 ) Ш81оп*а Есс1еб1а811са 1У ; 24.