Источник
Бр. 16
ИСТОЧ1ШК
Стр. 369
њихова састава. Продужујући се у току готово од 14 вијекова примила је литургија у разним периодама различне одсјаје и правце, испуштајући сад преживљеле своје вријеме молитве и читаве своје саставне дијелове сг?д састављајући ново, а сад опет сравњујући их са ранијим комбинацијама форма, које постоје. Измјене пошљедње врсте (литургије) између осталог виде се у чину причешћивања. Шегов сувремени облик представља не толико корјеннто преиначење старог облика, колико ујединостручивање, сједињење два растављена дијела у једно. Таким се бар карактером одликује чин причегнћивања у православној цркви. Већом је пак разлнком проникнута историја тога чина у западној цркви. Она је измијенила стари облик нричешћивања св. тијелом, те је у једно вријеме била склона, да усвоји касннје (новију) праксу грчке цркве, али на крају крајева пошла је посебним путем, употребљавала је своју посебну праксу. И док је источна црква нзмијенила чин прнчешћивања само један пут, западна је пак три пута. Но свједочанству битних података историја сличних промјена своди се на шљедеће. Најстарији начин причешћивања, као и начин свршивања цијеле литургије, био је: тачно понављање сугласних евхаристичних облика пошљедње пасхалне вечере Христове. Шегове знамените ријечи: ,,Сне ткорите к'к Л1ое коспо/иинаше", имале су за апостоле и њнхове прејемнике смисао не просте тек заповиједи, да свршују Снаситељем установљену тајну, него и напутка на облнк и начин њена свршавања („сТе ткорите"). А пошто је Спаснтељ предао аностолима најприје хљеб, а по том пак чашу (Мт. XXVI, 26—7; Мр. XIV. 2223; Лк„ XXII, 19—20), то су и први Хришћани побашка примали тијело и крв, при чем им се даје евхаристични хљеб у руке. Да је ова пракса одиста постојала, посвједочавају многобројна свједочанства отаца и учитеља обију цркава. 0 њој говоре: Климент Александријски 1 ), Ориген 2 ), Кипрнјан 3 ), Тертулијан 1 ), Дионисије Александријски 5 ), Григорије Назијанзин, Василије Велики 6 ), Јован Златоусти 7 ) и особито Кирил Јерусалимски. Док нам први назначују само факт примања евхаристичнох-а хљеба у то вријеме у руке, он нам даје потпуни и потанки опис цијелога чина причешћивања. „Приступајући" — говори он „прилази не спруженпм песницама и не с растављеним прстима, него метнувши десннцу на длан лијеве руке, те скупивнш тако
! ) 81гота1; I. 1, 5. Мл^пе, Сигзиз сотр1. 4. I. со1. 692. 2 ) 1п ехос!. ћот. 13, 3 1от. XII, со1. 391. 8 ) Бе 1арб18. сар. 16, 22, 26 Љк!. 1 IV. со1. 479, 484, 486. 4 ) Ре МоЈоШпа с. VII. ЈШс1. I. II. со1. 669 б ) Еиве1)1и8. Шв!:. Есс1. VII. 9, р. 104, 1617. 6 ) Ер181. ХСШ. ас1 Сае»аг1ат ра(гШат Де соттиијопе. Шс1. 1от. XXX. со1. 485. 7 ) А(1 рорикии Апиосћепит ћот. XX. ар. V. ЉМ. 1. ХС1Х, со1. 1125,