Источник

Стр. 368 ИСТОЧНИК Бр. 16

шој души у тијелу, падамо и нехотице у материјализам, који учи, да је мозак сједиште души. Ми смо материјализму на свом мјесту већ одговорили, да је мозак само одлични орган душии, а „бесмислица је научно тврдити, да је он њено сједиште" г ). Ако се разруши мозак, нема душе — то је истина, али ако се извади желудац, срце и т. д. опет нема више душе у тијелу. Оправдано је према томе рећи, да је сједиште душино у срцу, желудцу и т. д.). Шта више, мох^ло би се по томе рећи и да је сједигате душино у нози, јер често се гаси живот и нестаје душе из тијела и при јакој повреди ноге (н. пр. при јакој рани, несрећној ампутацији и. т. д.). Као прост рад морала би душа и по материјализму имати сједиште у једном атому нашег мозга и из тог би атома она руководила и управл>ала осталим атомима у мозгу као моћима или центрима душевног рада. Материјализам наводи за поткрду своје тврдње дјецу са двије главе. Ова природна игра пак ништа не говори у прилог материјализму. Јер ако може једна глава да спава, док је друга будна, то заиста значи, да су ту двије душе. Наука заиста каже, да су те двије главе срасли близанци, двије неразвијене индивидуе. Истина је, кад се запара по тијелу таквог дјетета, осјећају обје главе, али то значи, да се обје главе или душе служе једним тијелом, па је по томе онда то једно тијело сједиште обију душа. Оваква природна иедоношчад су врло ријетка, а уједно по правилу врло кратког вијека (што је опет доказ, да тијело није способио за живот, јер није нормално развијено, а аномалије не бисмо морали ни узети у рачун), да би се могло потанко испитати њихов душевни живот. Један атом мозга не може бити сједиште душино, а као што смо наприје видјели, не може то бити ни цио мозак, нитн може бити икоји дио на тијелу човјечијем. Наравно, да човјека лако завађа на мисао, да је сједиште душино мозак, та околност, што се свијест губи при повреди мозга. Но то је лако разумјети, кад знамо, да се душа исказује преко мозга, али смо видјели опет, да евијеотн може несгати и при повреди других дијолова тијела. А кад мозак није у тијелу, он више није жив, већ мртав дио тијела. Гдје му је тада душа? (Наставиће се.)

Историја чина причешћиваша у источној и занадној цркви. — Написао: А. В. ПетровскЈи. Једна између карактерних особности историјскога развитка источних и западних литургија показује се у разноврсним нзмјенама \\'. \\'ип(11: „УогЈенипдеп . . ет. 7.