Источник

Вр 16

МСТОЧНИК

Стр. 368

и спаја с другим атомима: ипак иије отстрањено питање, на који начин постаје живот. Јер ако је он компликована свеза атома, а сами атоми, и ако се могу кретати, још не морају бити живи, пошто кретање није једини битни знак живота: иитамо, к > је нагнао атоме баш у ту компликовапу свезу ? Као гато се види, неминовно се опет мора доћи или на случај или на природни закон. Атомистиком се дакле још мање могу протумачити појаве, акциденције, него универзализмом, те она још мање има права, да одриче посебне супстаиције Она нам донекле може протумачити механички састав тјелеса, али живота не може протумачити, изузев да атоме сматра као живе супстанције, што би опет био несмисао, јер тада би сви атомски спојеви, дакле сва тјелеса у свемиру, имали живота. А још теже је и немогуће протумачити атомистиком душевни живот, који је од физичкога сасвим различан. Како ће се атомистиком протумачити свијест? — Ни да су сви атоми свјесни, не би се могла протумачити свијест, јер скуп малих свијести никад не би могао дати јаку развијену свијест, пошто би та сума могла бити само по количини већа од својих прибро)ника, а никако не по каквоћи, исто као што се од сто паметннх људи не може саставити један, који би у себи имао својства свих сто памети. Тим смо укратко прешли наводе противника учења о супстанцијалности душиној и наша тврдња, да је душа као биће самостално и просто посебна супстапцпја, и то супстанција жива, потпуно је доказана. У потврду своје теорије павсшћемо мннјења највећих канацитета о том нредмету. Декарт признаје душу за супстанцнју, а посебне супсганцпје палазе пријагеља себи у ГЈеИнГ^г-у (монаде), Нег1заг1-у и другим славним филозофима. ХЛгЈс!, један од најзнатнијих психолога новога времена сматра душу супсганцијом и каже, да је она по свом бићу и дјеловању увјетна супстанција, но при свем том јој се не може одрећи својевољност; њеиа спонгана снага може се изразити и дјеловати, ако је ту увјет њеном дјеловању; докле увјета нема, дотле је она само тежња, само неиспуњен нагон 1 ). К. ^а^пег и ако баш није сувише наклоњеи религији, вели да пз религиозиих мотива признаје души посебну супстанцију, а на то га гоии морални доказ о бесмртности дутиној 2 ). Н. Е1с1е 3 ) и Вг. 8сћпе1с1ег 4 ) мисле исто тако. Хегилијанац Сгоеасће! наводи ријечи блаженога Августина: евае поп ћаћек соп1гаг1иш П18Г поп езве: ши!е 1лћИ е§1; еабеп^ае соп(гаг1иш. Ми11о шос!о 1^ћ;иг ге8 и11а

*) Џг. Н. ХЈ 1 г 1 с 1 : „Бе1*к ипс1 8ее1е" I. стр. 216.

2 ) Ј. 8сћа11ег; „БеИз шкЗ 8ее1е и . сгр 22.

3 ) Т31е 1(1ее с!ег РегзопНсћкеИ: . . . стр. 38.

4 ) „В1е ТЈп81;егђНсћке11;81(1ее . . . ." стр. 5.6.