Источник

Бр 16

ИСТОЧПИК

Стр 365

вјере, која учи, да је душа биће одлмчно од тиједа, да се она послије тјелесне смрти враћа Вогу, Који ју је и дао 1 ). Тим смо готовп са разлагањем о супстанцијалпости наше душе, на основу којег ми душу сматрамо за увјетну супстанцију, која има узрок своме бићу у Богу. Кад бисмо душу схватили као онћу супС} пстанцију, не бисмо могли говорити о њеном постанку. Само од себе се каже, да душа као увјетна супстанција постоји у кремену. Било је теорија, које су училе, да људске душе постоје од вјечности, или бар да су створене давно прије тијела. То је т. зв. учење о преегзистенцији душа. Ово гледшпте је осим старе филозофије нашло уточишта и код црквечог писца I. периода, знаменитог Оригена. Орих^ен је држао, да су људске душе сворене прије тијела, те их анђели с неба доводе у тијело. Ово учењо Оригеново осуђено је на петом васељенском сабору. Цркна дакле овакво мишљење одбацује. Ова је мнсао владала у класичкој старини, па ]у је дакле Ориген одатле примао. Особпто је та наука разрађена код Платона, који на Сократова уста доказује, да су наше душе постојале још прије него што смо се родили 2 ). Слично је гледиште било код старих психопневмона. Теорпја о преегзистенцији душа је даиас заспала. Она нема више у науци заштитника, јер се њом не могу протумачити нојаве душевног живота. Јер кад би душе људске биле створене прије тијела, оне бн прије сједињења с тшелом живјеле неким животом, а на души новоро^енчета се то ни најмање не познаје. Други начин тумачења о постанку наше душе јесте метемисихоза. То се учење такође развило у старом свијету. Језгра његова је у овом: душе постоје од вјечности и оне су вјечне, али пошто се на земљи у тијелу окаљају гријехом, то послије тјелесне смрти не могу одмах доћи у стално стање мпра, већ путују нз тијела у тијело, на не само човјечије, већ н у животињско и биљно тијело. То њихово путовање траје дотле, док се сасвим не ишчисте од грпјеха и тек онда иду у небо. Матемпсихози је домовина Индија и Египат. Познато је, да су Египћани вјеровали. да душе људске послије тјелесне смрти путују по другпм тјелесима, а тек послије 3000 година се враћају опет у своје старо тијело. Одатле се то учење рашприло и у Грка. Пнтагора и Емпедокле су бпли прпсталице ове теорије, а и Платон је прима. Питагора је држао за ссбе, да је он пекад био Еуфорб, кога је Мене-

А ) Еклезијаст XII. 7. 2 ) „Рћоес1оп" сар. 21— 23.