Источник

Сгр. 420

источник

Бр. 18

врховни судија. Валентијан наравно, сурови којник, респектирао је слободу цркве више него епископи. Када му је понуЈјено да у Милану п редузме избор епископа одбијао је, а епископима азијске дијецезе писао је: „Не треба да рекну, ми смо се потчинили религији цара, који нам је дао заповести ради нашега спасења" 1 ). Међу тим његов нашљедник „богољубиви цар Теодосије" није имао ни најмање каквпх њежних обзира. Када је он на цариградском синоду 381. потпуно 3 1добио за се правовјерне, потчињена бјеше црква и опет државном суверенству. Епископи призпадоше као и у раније доба врховну судску власт царску у споровима црквених странака „а цар са прнјекором подера све списе, који у вјеровање уведоше диобу тројстна, похваливши и признавши вјеровање Хомузија" 2 ). С тим пак тумачи се уједно да се и црква у своме спољашњем уређењу јавља као имитација политичке државне организације. Владалачка мисао, која је спојена са римским именом, наставља се и у цркви у Риму. И када је Теодосије Велики коначно утврдио дуализам римске државне управе, морао је и Нови Рим, вјерна слика Старога Рима са својим царем, својим сенатом, својим кагштолом и својих седам брежуљака, н у црквеном погледу пружати слику старога Рима. Ова мисао ивражена је јасно на другом васионском синоду 381, који стојашепод утјецајем Теодосија, пошто је на њему утврђено да „епископ цариградски по рангу долази послије епискона римсвог, јер је Цариград Нови Рим". Наравно, да је овај паралелан положај непосредно поред папе Старога Рима, који заповиједаше читавом западном половином, у оно вријеме била још само неизведена теорија. Али већ под Теодосијевим сином Аркадијем, примјенио је ову теорију у пракси чувени проповједник Грчке Јован Златоуст, скрхавши ванредном енергијом, својственом свецима, сваки отпор у Малој Азији, који је ишао за тим да очува провинцијалну самосталност. Тако се случило да је он потчинио престоничком трону Азију и Понтус. Али Нови Рим наиђе на опаснога ривала у архиепископу Алекоандријском. Политика старих царева са оправданим неповјерењем и ванредним лукавством гледала је на сваки начин да поништи самосталност нилског територија, но још и под Диоклецијаном ваљало је прољевати потоком крв, да се сузбију иокушаји за независност египатског царства. Дух св. Атанасија живио је и даље у његовим насљедницима. Крај гроба ев. Марка становао је сада духовни Фараон, опкољен оданом тјелесном гардом својих монаха

ТћеодогН ћ. е. IV. 8. 2 ) босга^ев V. 10.