Источник

Бр. 21

иеточиик

Стр- 495

одијело по својој вољи за богослужбене сврхе: само су морали очувати овдје чистоту и скромност. — То је исто важило и у одношају њиховом у животу и не само њиховом, мего и у животу свију хришћана у опште. У овом периоду није могло бити никакве строге> (границе) разлике између одијела богослу жбеног и домаћег, а о томе не можемо наћи ннкаквих доказа 1 ). У осталом, Бинтерим 2 } и Хефеле за доказ свога мишљења позивају се на Климента Александријског (око 200. г.) Хефеле каже: „у трећсј књизи свог „Педагога" (гл. 11.) он (КлиментЈ осуђује Хришћане свога времена ради тога „што су они за вријеме изласка из цркве скуиа са одијвлом мијењали и своје навике и мјесТо озбиљности и смјерности, какви се у цркви показују, допуштају себи све степене лакомислености". Сад, ако су свјетовњаци и долазили у цркву у другом одијелу које није ношено у обичном животу, то би оно тим више имало мјеста, ради њиховог одношаја са свештеницима 8 ). Али ако станемо проматрати оригинал, видјећемо, да се ријечи Климента Александријског никако не слажу са Хефелом: он је изложио смисао њихов са свим погрјешно. Ово је мјесто, што се на ту ствар односи: ое, обх о1о отсо; аи|х|летар<Ш.<та1 тоо5 тотго^ хаЈ та оујдшту. хаI тои; тролои;; 4 ). Овдје је ријеч б^/тјца, у датинском ћађћиб 5 ), која може означавати и спољашњн изглед и одијело, Хефеле и Бинтерим узимају у том потпљедњем значењу. И сама свеза ријечи ле само не иде у прилог томе, већ управо присиљава, да се узме прво опште њнхово значење. „И људи што се Христу посветише, дужни су не само да буду удчљени од свијета цијелог свога живота, него морају у своме животу да буду колико озбиљни и уљудни толико скромни, богобојажљиви и љубазни. Али ми је чудновато, ради чега они с промјеном мјеста мијењају и свој спољашњи изглед н начин живота, као и полипи, који се, приљубљени уз камен, у свему уподобљавају њему и добивају његову боју. Остављајући цравене зборове, одбацују они на страну и света осјећања, која им је у цркви, улио Дух Божји и наличе на многе из чије средине долазе. Или б^ље рећи: њихова усиљена и лицемјерна озбиљност, није била ништа друго него лажпа маска њихове духовне физиономије. Привидним поштовањем к побожности слушају ријечи Божије у храму, а кад изи^у из њега заборављају на све оно, што су у њему чули. У друштву нечастивих, као да су с ума сишли, не знају себе уздржати од удовољ1 ) У ту дијељ ми смо нарочито разматрали: посланицу Варнаве; двије носланице Климен. Римског: Пастира Јермина; седам посланица Игњатија Богоносца; посланицу Иоликарпа Смирнског (Памлтники Христ. писБсмености у руск. пр. д. П.). 2 ) Бт^епт. 011. ор. В. IV. Тћ 1 з. 189—190. 8 ) Не!е1е Сх!;. ор. В. П. «. 151. 4 ) МЈ^пе сиг. сошр1. зг. %г. I. УШ. со1. 657. б ) Кипс аи1;ет, певс1о ^иотоДо, ипа сит 1ос18 ћаШит. е1: тогез ти1:апк. — М^пе сиг сотр1. $г. ^г. 1;. УШ. со1. 658.