Источник

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Сгр. 221

Но власт демонска, која се тако снлно показала над тим невољником, бијаше немоћна пред појавом Сина Божјега. И бијесови су то зналн . . . И ако је већ само приближивање побјесњелога Христу и припадање Шеговијем ногама јасно показнвало, да је он, ако није познао, бар осјетно у Шему милостивог Бога и привучен био ТБему оном тајанственом силом, која вуче сваку човјечју душу Творцу Њеном, Богу: ипак је тешко замгтслити, да је он већ у првом свом узгласу: 1нс8«, Окше Вогл Бссбмшнагц )! . . . исповједио божанство Исуса Христа. С тог разлога, што се у лијепој бесједи својој са Спасите.љем побјесњелн појављује као пуко ору^е злих духовг, скоро прије морамо претпоставитн, да су демони тијем ријечима исказали своје знање о Исусу Христу, као правом Сппу Божјем. У том нас мшпљењу утвр^ује та околност, што јеван^елисте више пута свједоче, да зли дуси нмају таква знања у погледу лица Исуса Христа (Марко I. 34; III. 11—12; Лука IV. 41). Зато св. Јован Златоусти, тумачећн вапај демонски Христу: что на/ит* и Тш-к, 1ис8с?, Омн« ИожУи ? Иришм^н еси склиџ преждс крс/иене /мВчити нлск -— примјећује: „Кад Га народ држаспе за човјека, бијесови псповједају Шегово божанство и" они, ко^и бијаху небрежљивп према Христу и при бури и укроћењу мора, чугпе демоне, гдје вичу о оном, о чему је проповиједало море својом тшшшом 1 ). Но зпајући Исуса Христа као правог Сина Божјег, демони Га познају н као судију, Којн ће им једном изрећи страшпу Своју осуду (Мат. XXV, 41). Тај пошљедњи суд ће бити граница, преко које престаје њихова зла дјелатност на земљи, кад ће они сами бпти затворени у бездну. Одатле се види правн смисао њиховајадиковања: прише/гк еси ск/ии* пршде нрЕ/ИЕне /и8чити нлск 2 ) и њихове молбе: и / И0 /1 а \1Ј © го , да нс покслит-ћ И/И г к к к кјздн ^ ити, а ) За нарочиту злоћу, за нарочити пријеступ^ који се огледа у тлачењу човјечје личности, демони се бојаху, да ће Христос ускорити суд над њима, да ће муке за њих почети пр«жде ВрЕ.ИСПЕ. Господ не одговара на ту њихову молбу, потврђујући ћутањем Својим, да се иијесу преварили у злој својој слутњи. Истина, немамо подлоге да мислимо, да је за њих већ сад имала почети она казна, која за све почиње послије пошљедњега суда: но г>ећ сам одлазак у бездну 4 ) (по Луци, а по Марку — Гггк странм г гои) бијаше за њих највећа казна, јер нијесу могли чинпти зла, у чему им је и била ') Бесједе Јов Златоуетога на јевапђ. Матеја. Изд. 2, Мооква 1843, дио I., стр 577. ») Мат. УШ. 29. *) Лука УШ. 31. 4) "АрКОСОЈ — бездна. Ср. Римљ. X. 7. Апокал. IX. 1—2, 11; XI. 7; XVII. 8; XX, 1 — 2. Исто је хартаро с, ( 2 Петр 1Т. 4.) и уееУ Ш тамница з.шх духова. Старозавјетни шеол нема тог значења.