Источник

Стр. 298

источник

Бр. 13,

њиховој кући. Нека се кћи њихова сјети, да оиа пе долаза у своју, већ у мужевљеву кућу. Она се мора приучнти реду и обпчајима те куће, ако само пису пр()тивип њезииој савјестн н ако нмају невипн карактер: она је — грана, откинута од свог рођеног дрвега, рођене куће и преса^ена у другу кућу; откинута грана не може се хранити соком из корена пређашњега дрвега, — она се мора хранити соком из корена новога дрвета, којему је привита. Родитељи морају претходно улити у срце својој кћери, која се удаје, да онн не ће да остану предметом искл>учиве њезнне љубани. Они треба да јој кажу: „ Чуј кЛври, иогледај и обрати к мени ухо своје, забдрави народ свој и дом оца својега " (Пс. 44. 10); имају да јој спомену дужност њезнну — да сга буде мужа свога. У дому мужа њезина може ју снаћи ма каква жалост, —- не може битн без тога; но она не треба сваки час да трчи са својом тугом кући родитељској, да се исплаче пред њима и по том да се лакшега срца поврати мужу: навика на то трчкарање може врло штетно дјеловати на оданост мужевљеву к њој и може доћи у неугодан положај изме^у двпје породнце, да ће-@е" за њу моћирећи: од једнога се бријега одронула, а другом се није приСлзиула. Какав свијетли образац за родптеље и њпхове удате кћерп пружају пам у том погледу побожнн људн Ст. Завјета! Ватуил, отац Ревекин, и његови домаћи гледају на Ревеку, коју удају, као на прави одломак од рођенога дрвзга, отпушгајући ју у далеку земљу, к Исаку, обрученом њеном ^кениху, они ју испраћају добрим жељама, али јој не говоре, да у случају биједе и невоље може родитељски дом бити за њу сигурним склоииштем. — Таст н пуница младога Товпје, Рагуил и жена његова Ана, прп растанку са својом кћери, улијевају јој у душу, да поштује родитеље свога мужа, као да су јој рођени и отац и мати. -— У осгалом нови одношаји не смију угушити љубав и поштовање кћери према ро^еним родитељима. Они имају на то право тијем више, што су се брижљивије и разборитије старали, да јој осигурају будућност. Само нека пе заборавља она, да је понајприје она — жена свога мужа, а опда тек — њихова кћи. Уређење мирних одношаја између свекрве и невјесте зависи ието тако у велико од мужа. Он је — у средини изме^у њих двију. Једна е — његова мати, друга је — мати његове дјеце. Он треба да љуби јобадвије и да подржава ме^у њима срдачну искреност. Он је дужан да спречава мотуће између њих неспоразуме и незадовољства, а она, која су већ избила на површину, да прекида бесприсграспим и мирним посредовањем међу њима, а понајвише молитвом пред Господом, да Он писпошље на узбуњене душе њпхове свој благодатни мир и љубав.