Источник

Бр. 16.

источник

Стр 391

цркве Христове, карактерише религиозно-морални живот Јерусалимске ирво -— опћоие за првпх даиа њеиа постајања; али се у гдавним својим цртама та карактеристика, без сумње, може примјенити и слиједећем времену. Сликајући стање апостолске цркве Јерусалнмске слиједећег времена — у перијоду, кад њом управљаше Јаков Праведни, писац „Дј. ап." ие понавља те карактеристике основних елемеиага хришћанског богослужења за првих дана цркве: као битни елечентп, они су сачували свој основни значај у религиозно моралном животу опћине и у овом перијоду. Он сада опажа нове црте у њеном животу, које су поникле у њој силом њеног упутрашњег развитка, дотпче се нових страна њених и нових однотаја, у које је ступала по потребама свога времена. Саца, постепеним спољагањим и унуграшњим развитком Хришћакске првоопћине, у црквеном животу њеном, није могла да се не измијени она аиостолска простота, која је тллс > рељефао карактерисала живот младог Јерусалписког друштва вјерннх за првпх даиа његова постојања. Успостављена под управом Јаковљевом од удара гоњења, којега је као прва жртва пао архиђакон Сгефан, Јерусалимска хришћанска опћина није се могла подићп из развалин;# онал ва, каква је бпла у периоду достефанском, ни са спољашње, ни са уиутрашње стране. С једне стране, с повећањем—броја вјерних требала је да дође промјена у карактеру и облику управс; с друге — према томе, како се је са спољагањим развитком цркве јасноје показивала њена унутрашња страна, требало је да се поближе одреде одношајп изме^у завјетног народа и хришћанске прво опћине, а уједио и свеза Јудејо-Хришћана са Мојсијевим обредиим законом и уредбама јудејске религије. Заједница имања и на њој основапо друштвено устројство са свим су одвојили у Јерусалиму младу хришћанску опћину првог перијода, давајући јој облик тајног друштва, тако да је она почела пријетити (постојању) егзистенцији самог старо-завјетног другатва Јерусалимског потпуним расцјепом с њим. Ради тога пошљедње у лицу своје врховне установе — синедриона еиергично сада прати кретање хрпшћанске првоопћине и ради против установљења у њој свега, што је тако одвајало и потискивало пошљедњу. Успостављена на очи Јудејима, она је сада требала да избјегава све, што би могло побудити јарост синедриона, требала је да се што више примакне формама Јудејства, у колико је то допуштао хришћански осјећај. Најпослије са раширењем и утврђењем цркве Христове изван предјела завјетног народа, међу незнабошцима, апостолска црква Јерусалимска требала је да ступи у такве или друкчије одношије са хригнћанима из незнабоштва и тако или иначе одреди значај по њих Јудејства с рвеговим обредним законом и уредбама.