Источник

бр 10.

ИСТОЧНИК

Стр 393

при вечерама љубави и евхаристнји и у дужности друштвених старатеља о сиромашној н потребној браћи. 1 ) Када је поникло пресвитерство у апостолској цркви Јерусалимској, писац „Дј. ап." о томе не говори. До смрти св. Стефан I, старјешине се никако не помињу. Први пут се сусретамо с њима у XI. глави. Говорећи о помоћи, која је учињена од стране Антиохијске опћине црквч Јерусалимској ради глади, који је претсказао један Јерусалимски пророк и који се догодио за царевања Клаудијева (около 44. год.), св. Лука примјећује: „и одреди сваки колико који могаше, да пошљу у помоћ браћи, која живљаху у Јудеји, које и учинише пославшп пресвитерима (старјешинама) преко руке Варнавине и Савлове." 2 ) Овдје се пресвитерска дужност спомиње као да већ постоји. Са више вјероватности могуће је тврдити, да је пресвитерство поникло у апосголској цркви Јерусалимској у оно врнјеме, када је Христова црква ступила изван зидина светог града н предјела завјетног народа. Од тога момента апостолн нијесу могли сами управљати црквом Јерусалимском: они су илн посјећивали већ њима основаде опћине, или су Хрншћанство даље распрсстнрали. (Наставиће се.)

Ориси хришћанскога Љивота. од Енископа Висариона. ( х 1ланци за народ). — Преводи протојереј Ј. Иетровић, кр. проф. и катихета у Загребу. [Наставак.] Удовање. Има људи, којн не сматрају својом несрећом смрт мужа или жене. То су оеи , којима је досадан био живот с њима или, што су много трпили од њиховог простог владања и понашања према њима, или због дуготрајне болести, због незнања како треба кућу кућити, или најпослије због тога, што су имали у њима запреку за жпвот неуредан, непоштен, што су их срдили њихови укори, пријетње, молбе, жалбе. У свима овим случајевима они, који су обудовљели, рааују се, што је Господ узео к себи оне, с којима нијесу били задовољни у

*) Дј. ап. XI, 29, 30.

2 ) Истина, заједница имања у Јерусадимској цркви иослије смрти СтеФанове већ ни)е иостојала. Но у исто вријеме, када је укинута заједница имања, остала је непромијењена битна црта друштвеног живота — потпомагање сиромашних и немоћних у друштву и дужност ци;еле онћине из чисто хришћанске љубави, да се стара о њима С тога је требала служба друшгвених старател>а да остане у цркви Јерусалимокој и сада — само већ са знатно суженим кругом дужности — наиме у облику дужности друштвених старател>а о сиромашној и немоћној браћи.