Источник

Бр. 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 395

даље води; и тешко њој, ако се незнањем њезиним у томе користе несавјесни .људи! Због велике вјере у те људе може она скупо платити своје имање, шта више може га и непримјетно расути, пасти у дугове па најпослије и осиротјети. Нијесу такви случајеви ријетки. Како је много на свијету људи, које је Спаситељ назвао изјелицама кцЛа удовичких (Мат. 23, 14)! Слично древним Фарисејима, знаду се они додворити удовицама ласкавим жељама, приказати се да су готови за њих све учинити па и много што шта жртвовати, а све то само зато, да живе на њезин рачун, да ју непоштеним начином оплијене и затим да на развалинама њене среће подигну зграду свога властитог благостања. Но догађа се, да смрћу мужевљевом пресуше сви извори живота. Муж је, на пр., живио од плаће или прихода своје личне заслуге; умре ли он, тада му жена остаје без сваких средстава за живот. У том је погледу било гсобито жалосно стање свештеничких удовица код нас уопће. Како умре муж, мора удовица селити из парохијалне куће и предати је пошљеднику; сви приходи, од којих су живјели, престају и тешко удовици, ако јој муж није за живота осигурао њено уздржавање! Но сад је хвала Богу, и у томе окренуло ш* ооље. Васпитање дјеце јест заиста тешка задаћа.и за заједничко настојање мужа и жене но за обудовљеле је оно куд и камо теже_ Тешко је оно за удовца, који мора ради посла оставити дјецу без свога надзора; за то и каже пословица: „Удовац није дјеци отац. већ је и сам права сирота." Но тим је теже оно за удовицу; успјеху њезиног благотворног уплива на дјецу не могу а да не смегају многе друге бриге, којих се достала смрћу мужевљевом; она сад већ нема толико слободнога времена да иази на дјецу, колико је имала прије. — А што се тиче друштвенога положаја удовице, и оно се измијеиило смрћу мужевљевом. „Уз мужа и жени поштење" — вели српска пословица; умре ли муж, њу неријетко заборављају. Ваш они. који су ма у чему зависили од њезина мужа и клањали се и његовој жени за живота његова, по смрти његовој не ће често ни да ју погледају, а у опћењу с њом постају надувени. Они, који су били пријатељи кућни док је домаћин био у животу, не ће ни да завире у њ, кад нестане домаћина, а с домаћином је нестало и пре^ашњег задовољства и благостања. Жалостан је положај удовичин, али она не смије бити малодушна и здкојна. Треба да зна, да може у Богу наћи много већу потпору, него што јој је муж био, па нека се потруди да код њега нађе утјеху. 0 особитој бризи Божјој односно удовица има доста свједочанства у св. Писму. У закону Мојсијевом заповијед,а Господ за