Источник

Стр. 386

источник

Бр. 16

грнјехова, треће обећањем вшппх открнћа о загонетној области оностраног бића. Овим средствима често су саблажњавани и врло просвијећени умови. Треба примјетити, да религиозна доктрина спиритизма у сравњењу са хришћанском религијом претставл.а најтежу и најопаснију заблуду* ужаснију од потпуног невјерства. Основне принципе њезине Хришћанство одлучно одбацује. По њој изложена нова откривења, послије већ од Бога данога, ни мало нијесу нужна, шта више Вогу су противна и налазе за себе достојну оцјену у рцјечима св. ап. Павла: „л|ц< или аггмт*. ст* некесе клагок^кститт* пдче, еже влдгок-кстирмт* кмп*, анат{/ид да кВдеттО' (Гал. 1. 8). Ако има чега узвишенога у спиритизму, и то у његовом моралном учењу, то је узајмљено од хришћанства; а све другоје скуп јадних празновјерних претстава, које враћају нашу мисао на времена грубога незнабоштва. Није чудо дакле да и тако далеки од истинито хришћанских назора мислилац, као што је Фехнер, сам очевидац спиритистичких манифестација, налази немогућим (упоређење) стављање упоредо спиритистичке религије са хришћанском. „Као што се мрачна соба спиритистичК® сеанс#, "са ружним, изрекама духова, говори он, односи према јасно освијетљецој црквн сџ, проповједником на катедри и прекрасним хармоничним пјевањем кора, тако се односи спиритнстичка религија према хришћанској". Даље Фехнер се чуди и самој могућности упоређења појава ускрслога Господа са појавама духова, обзиром на потпуну противуположеност једних према другима, и истичући неконзеквентност спиритистичке догматике у многим тачкама њезина учења доказује неизмјерно преимућство вјеровања у јасно и узвишено учење св. писма и у њему изложена чудеса над вјером у шифровано писмо спирита и откривења, која духови саопштавају. Разлика међу чудесима хришћанским и спиритистичким, по Фехнеру, толика је, колика међу ведрим (јасним) даном и мрклом ноћи — међу разумном нормално живом силом и дјелима смушенога. Није нужде тако исто доказивати, да вијерни Хришћанин, користећи се јасном свјетлошћу хришћанске науке нема ни најмање потребе (нужде) у мутној свјетлости окултизма. Све неопходно за добро човјека и његово спасење већ је откривено у Слову Божјем. Свако самовољно настчјање раширити приједјеле знања о свијету загробноме јест пријеступно и дрско упињање проникнути у области, којих Промисао није без намјере сакрио од нас. По томе спирити не поступају беспријекорно, кад саблажњавајући се празним љубопитством, обраћајући се ради откри-