Источник

С.тр. 12

источник

Бр. 1. и 2.

дозвољавано не бијаше да руске храмове полазе 1 ). ГПта више пријечен је улазак био у православне храмове и оним лицима, у која се сумњало, да нијесу чврсти у Православљу а ). Није дозвољавано тако^е ни православним улазити у неправославне храмове н учесвовати у богослужењу са особама неправославним. Тако је н. пр. веливи кнез Јован III. пославши своју шћер у Литву, изме^у осталога рекао јој иово: „Ако буде у Вилни краљица, мати Александрова, а свекрва њезина, те ако она пође у своју богомољу и рекне и њој да с њоме пође, то Јелена има краљицу до исте отпратити, а потом са скромношћу отићи у своју цркву, а у богомољу никако не улазити". 3 ) Током времена овај се строги однос спрам иновјераца у некслико умањио, но и дан данас опћење православних са пошљедоватељима другијех вјероисповједи, па ма те и Хришћанске биле, у тајнама и религнјозним обредима не допушта се. Тако неправославни хришћани ни у ком случају — па ма то било и у вријеме болести и у случају отсутности духовнога лица — не смију се никако исповједити од православног свећеника без претходнога сједињења са Дрквом Православном (Одредбе св. Синода од 17. јануара 1818 год. и од 22. децембра 1833. год.) Сахрањивање иновјерних хришћана по уставу Православне Цркве може бити обављено само у случају обраћења њихова прије смрти у Православље и након исповједи њихове пред православним свећеником. (Одредбе Синодалне од 20. јула 1727 год. и од 22. маја 1730 год). Само у случају крајње потребе, а наиме, ако нема у мјесту, гдје је умрли, свећеника његове вјероисповједи, не смије свећеник отказати погреба иновјерном хришћанину. У таквом случају има православни свећеник, обучен у Епитрахиљ и Фелон, спровести умрлога од његове куће до гробља, али не читајући молитава православнога обреда, нити појући тамо пјесме изложене, носамо: „ Свлтбш Боже". 4 ) Овакова процесија не смије са свршавати у једно и исто вријеме и заједно са спроводом умрлога, који је припадник Православне Цркве. 5 ) Питање пак о свршавању молитава над умрлим инославним хришћанима у пракси руске цркве није увјек подједнако рјешавано. Једни посве одричу могућност таквих молитава, позивајући се на каноне црквене и праксу старе цркве, а други опет допуштају их,

') Макарш. „Ист. РускоМ Церкви " Т УШ стр 372.

2 ) Макарш. Т. XI. стр. 22 -23. Голубцов-в, „Пренш о в-ћр-ћ." стр 29- 30.

3 ) ПроФ. М. Красножент.. г Какт, Русск1е берегли свок> в-ЈЈру." „Живоп. Россш". NN0 45. 46.

*) Види и „Окружницу" Заорничко-Тузданске Епархије бр. 542. ех 1896. Пр. Преводиоца.

- ; ) Нечаевх, „Ирактическое руководство длд свлп^енносдужителеи", стр. 273—274.