Источник

Бр. 3.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 41

Хришћани апостолскога времена, него, као што сам рекао, и то не без основа, и сви непосредни ученици Христови, лични свједоци 11>еговога живота — апостоли. Зна се, да се ме^у првим Хришћанима из палестинских Јудеја саставила партаја, која је наумила била да поведе упорну борбу против ап. Павла поводом питања, да ли су у опште за све Хришћане или нијесу обвезни захтјеви Мојсијева закона о чему читамо у 2. гл. посланице Галаћанима. Баур и Штраус старају се да нас увјере, да се ни иста дванаесторица апостола нијесу у томе питању слагали са ап. Павлом. Но такова тврдња корифеја негативне критике, која се оснива на неправилном тумачењу 2. гл. посланице Галаћанима, данас, може се узети, скроз је опровргнута од најбољих и непристрасних егзегета споменуте главе. Осим тога и многи други факти нас увјеравају, да су управо дванаесторица апостола у науци о значају закона Мојсијева за Хришћане стајали на страни Павловој. — Но за нас није важно то, него ово: нико и никад, па ни сами негативни критичари нијесу се усудили тврдити, да су на науку о надчовјечанској природи Христовој дванаесторица апостола Христовијех гледали друкчије, него ли Павле. Кад би дванаесторица апостола поред све љубави према своме учитељу држали Га за простога човјека, ма и необичног, то би се иризивање имена Исусова , да је самовољно уведено у општу молитву од Павла или од кога другог од првих Хришћана, да богме учинило дванаесторици таковом Богу противном дрскошћу, да не би оклијевали устати против тога свом силом свога авторитета, као непосредни посланици Христови, и не би хтјели ништа знати о Његовом Божапству. — Међу тијем ни у посланицама Павловијем нити у опште у једној књизи новога завјета има и најмањег знака о тој борби дванаесторице апостола са Павлом. П1то се тиче самога Павла, он са свим спокојао без икаквог колебања и страха, да ће му когод протусловити или га осуђивати, јавља у својим посланицама, да сви Хришћани у опште како из Јудеја, тако и из језичника призивљу у молитви име Господа Исуса, и тврдећи у тој посланици, да је у Исусу био Бог и да је, кад се навршило вријеме, Бог Отац послао Сина Свога у свијет, који (Син) се и родио у свијету као човјек (Гал. 4. 4.), ап. Павле говори о томе као о факту, који стоји изван сваке сумње и спора. Тако смо дакле нашли у новозакјетним књнгама, које по иризнању саме негативне крнтике наших јеванђеља несумњиво припадају савременику Христовом и сатруднику и очевидцу најближих ученика Господњих и многих других лица, која су непосредно општила са Христом и били Његови пошљедоватељи, јасне и одређене свједоџбе