Источник

Бр. 14.

источник

Стр. 211

Пош.љедња два јеванђеоска мјеста (Мат. 18, 15—18; Јов. 20, 22—23) нам међу осталим кажу 1., да је власт опраштања и неопраштања гријехова дата била свима апостолима, а не самом Петру, и он у том погледу није ништа одликован пред њима, као што тврде римо-католици, који на томе зидају искључиву власт папа, као Петрових нашљедника, да они могу располагати ризницом прекодужних заслуга (Чћеуаигш шегНогит) и да дају индулгенције и 2. да су се они том влашћу могли користити само у име Исуса Христа, по сили ЕБегових заслуга и посредством благодатп Св. Духа, која се даје грјешницима само тајном покајања. Неки не само протестантски, већ и римо-католички тумачи сумњају у оригиналност цијеле бесједе Спаситељеве, коју је он изрекао ап. Петру послије његова исповиједања и која је изложена у 17—19 ст. Матејева јеванђеља, те тврде, да је она унесена у јеванђеоски текст каспије, а то доказују тим, што ње нема у јев. Марка и Луке 2 ). Но та претпоставка није оправдана већ с тога, што се Христос, кад је изнио пред ученике тако знаменито питање, и кад је добио од Петра та1со знаменит одговор, није могао ограничити само на то, да забрани апостолима, да не говоре, да је Он Христос (ст. 20), а да ништа не каже о достојанству Петрова одговора, да га не одобри. Разлика у причању јеванђелиста се може без сумње протумачити тим, што јев. Матеј излаже догађај подробније, а Марко и Лука краће. „Марко и Лука, говори Јевт. Зигабен, ради краћег излагања скратише Петров одговор па с тога и не спомињу о похвали Петру и о другом дијелу бесједе. А Матеј је ради тачности записао све то, одавајући уједно тим почаст врховном апБстолу" 8 ). Оне, који одбацују оригиналност Исусова обећања о оснивању цркве, буни то, како је могао Исус Петра, којега је непосредно цослије његова одговора назвао сатаном (Мат. 16, 23), који се трикратно Њега одрекао (Мат. 26, 69—74) и који се и послије вазнесења Господњег на небо још колебао у својим убеђењима (Гал. 2, 11—15), назвати стијеном, на којој је Он сазидао Своју цркву, но 1. стијеном, као што је прије растумачено, није био назван сам Петар, већ тврда вјера у Сина Божјег, коју је он исповједио, а 2. не треба заборавити, да је Петар, уз неке слабости и несавршенства, за живота Исуса Христа био један од најближих Шегових ученика (Мат. 17, 18; Марк. 5, 38; Лук. 8, 51; Марк. 26, 37—46), а послије вазнесења Његова Оцу, главни руковођа хришћана и стуб цркве (Гал. 2, 9). Не значи ли то, да је при свим природним човјечјим 2 ) Види о том у Бајшлагову чланку. а ) Толков. на Евангел. Мате. отр. 249.

/ -