Источник

Стр. 234

источник

Бр. 15.

му. Дабсме да Дух свети може дјеловати гдје хоће, али особито јавља Он своју силу у оиим, чија душа иије помрачена моралним развратом. Овоме не протуслове факта, које је библија сачувала, гдје се откривење Божје давало преко људи познатих да су грјешници, као што су били: Валам и Кајафа. То свједочи о слободи Духа Вожјега, који је независан у бирању ору^а за промишљање о људима. Бог може учинити знаком своје моћи и промишљања о људима и неразумне животиње, као што је Валамову магарицу, и саме мртве предмете. Он по ријечима псалмопојчевим чини вјетрове да су Му ан^ели и пламен огњени да су Му слуге" (Ф 103, 4). Још нас тијем мање могу бунити примјери Валама и Кајафе, јер они нијесу били у правом смислу вјесници воље Божије, нарочито за то призвани, него само привремени исповједници величанства Божјега. По јасној ријечи апостоловој основаној на психолошком и историчком опиту, тјелесни човјек не може да прими што је од Духа Божјега, јер он то држи за безумље, него духовно озарени, морално просвијетљени и очишћени може да прими откривење. На пошљетку сунчане зраке одбијају се и на мутној и на бистрој води, али ипак јаркије и јасније на бистрој. С тога имамо право да ставимо пптање о моралном карактеру вјесника откривења као о једном из биљега његове истинитости. Је ли заиста могуће држати за посланика Божјега човјека, на ком се виде јасни биљези користољубља код ширења науке му, који попушта људским страстима и пороцама, који прибјегава мачу и насиљу, као што је био Мухамед и др.? Није ли то јасан биљег лажипророка?! Идући за историчким редом откривења морамо се зауставити на моралном карактеру првих његових вјесника и чувара — јеврејских патријараха. Они су се одликовали високим моралним карактером потпуно достојнијем изабраника и посланика Божјих. Да богме да морални живот њихов није могао на једном стати на ону висину, какву захтијева морални идеал хришћанске религије; но то је и неправедан захтјев. Они истина нијесу били чисти од неких моралних недостатака; но времена патријархална могу се сравнити са дјетињским узрастом у моралном развићу човјештва. Нека су неки од њих и прибјегавали к сумњивим с нашега гледишта средствима, као Јаков, који је пријеваром дочепао се права прворо^ења. Но за то је он морао да про^е тешку школу искушења, која су имала за своју сврху да га псправе и очисте у моралном погледу: морао је бјежати из родитељске куће, и сам бити преварен од свога ујака Лавана, да проживи тешки сусрет са братом Исавом, кад се кући враћао. Ноћна борба Јаковљева са тајанственим непознанцем била је израз унутрашње гриже савјести