Источник

,/ /Стр. 298

источник

свјетским наукама и разним филозофским теоријама п системама. Као иримјери навађају се: апостол Павле, Јован, затим црквени гшсци: Јустин, Атинагора, Теофил антиохијски, Климент александријски, Ориген и многи другп. Сјетимо се само. како је и у пошљедње вријеме источна црква уиотребнла на корист својег учења Платонову философију, а западна Аристотелову. Тако је било у старо доба, у повоју профаних наука. Данас те науке унапређене и проширене, носећи на себи много озбиљнији карактер, не могу бити игЕшроване п богословија се мора на њих обзирати, већ и због тога пгго је у науци православља утврђено начело да између божјег откривења и резултата позитивних наука мора постојати склад. Неће ли богословија да уважи чињенице, које остале иауке признају, она је онда мртва наука. Ако се богословље потпуно изолира од осталих наука, ако се оно има сматрати као систем кристализованих формула, ако оно има бити проширен катихизис са ноколико опшириијих дефиниција и оировржења — онда богословље лишавамо његовог активног дјеловања. Затим писац разложно објашњава како богословље мора и треба да стоји у контакту са сваком иауком, која има чврсту, позитивну основу и која је по резултатима својим авторитет свој вијековима засвједочила. Но за асиргшлогију, кио науку, ово се неда рећи. Асириологија броји тек око 60 година.У почетку XIX. вијека почело је научно испитпвање и ископавање асирских крајева. С почетка је слабо напредовало, затпм све више, док ископине Ниневије, главног града асирског, не привукоше па себе пажњу и клинасто се писмо не поче са већом сигурности читати. Ископавање је папредовало низ ријеку Тигар, гдје се код Нишруда четири палаче откриле, док најпослије не наиђоше на гласовнти Вавилон, главни град вавилонско халдејског царства. (Налази се близу данашњег града Хиле на Еуфрату). Овај град постао је главна сврха источног научног друштва у Берлину, у чије се најревноснпје чланове броји Ф. Делић. Успјеси истраживања ових ископина били су огромни. Наилазили се разни споменици и записи, који говоре о религиозном, културном п државном стању тадањем, а међу најзнатније споменике рачуна се опширни законик вавилонског цара Хамур^ји, савременика Аврамова, около 2250 година пр. Христа. Велику вриједност ових споменика, поред осталог ученог свијета, дали су нарочито библијски . егзегети, разјашњујући њима нејасна мјеста у Старом Завјету, нарочито у питањима историје јеврејског народа. Алп уноредо се јављају богослови, који су сматрали за нонижење библије то упоређивање са незнабошким изворима. Библија се тумачи библијом, иначе јој се руши авторитет и постаје обичним писменим спомеником, који подлежи критици и допунама. Тога се држе и данас рабинери и њемачки ортодоксалн. Међутим један руски богослов пита: шта има понижавајућег за Библију, ако се историја и филологија узимају као иомоћна средства у ексегези? И ако би најбоље било Бпблију тумачити библијом, што је врло мучно а често и немогуће, ипак се морало прибећи и профаним наукама, али само као помо%ним средствима а не као извору за изучавање историје јеврејског народа и Библије. Није ни Библија написана строгом математском тачношћу, она је пупа символа и метафора, сви библијски писци иису били савременицп догађаја, које су описивали, него су то често чинили на основу предања. У колико би асирологија могла пружити разјашњења за нека нејасна мјеста, — да боље разумијемо божји промисао, који је руководио стари Израиљ, и дао нам свету