Источник

Бр. 23.

ИСТОЧНИК

Стр. 363

схваћаху Месију, даје разумјети, да прор >к говори о овом божаственом лицу. Вријеме исиуњења овога пророштва давно је већ прошло, храм јерусалимски примао је не један пут под кров свој, непознатога Јудејима, у тијелу л»удском, Господа всАчегкмхт*; стијене његове ориле су се много пута и из уста самога Миродавца, и из уста светих апостола благовијешћу мира, добивенога крсном смрћу Исуса Христа; но овај мир, кога не примише Јудеји, отпочинуо је на незнабошцима, који познадоше у Исусу Христу вијековима очекиванога Искупитеља свијета. Храм јудејски, као непотребни више споменнк обећања Божјих, која су се већ на дјелу испунила, — разрушен је до темел>а и својим ругаевинама посвједочио је испуњење пророштва Агејова. Ушљедовога су Оци црквени јако поштовали баш овај доказ пророка Агеја о доласку Месије и вазда се њиме служили у борби са Јудејииа. По руском Григорије А. Николи^, парох иришки.

О светковању недјеље. — Јеванђеље Лучино XIV. 1—11. — По њемачком Милан Ноповпћ, парох. (Приједор.) Религиозно стање јудејског народа у вријеме Исуса Христа заиста нам показује, да религија као црквена установа, стоји у врло тијесној вези са религијом срца, али се замислити може од њега и одијељена, а жали Боже, налазн се баш више пута као такова. Црквена служба јудејског народа достигла је била највнши сјај; религиозне церемоније свршавале су се тачно, а навике, обичаји и ријечи, које се убрајају у религију, имађаху жиг светости и непромјенљивости, али при томе, и дјелимице';баш, с тога је унутрашња религија све више и више пропадала. Баш та околност, што је држање спољашњег сматрано као главни предмет службе Божје, била је необично штетна за право дјелотворно Богопоштовање. Непромјењивост облика и навика произвела је бесмисленост. Јудеји су се^држали уобичајеног и учили су на изуст, а при том нијесу ништа мислили нити осјећали; држали су се слова, а нијесу продирали у језгро и дух науке и нијесу то примјењивали на живот; занемаривали су шта више праве дужности, из тобожње умишљене религијозне ревности. То уображење ишло је тако далеко, да се је — по нашем јеванђељу — могло посумњати, да ли се смије и строго религиозан Израилћанин занимати с лијечењем болесника^. у суботу; уображење, какво разуман човјек једва може да схвати, али ':се_то [даде [растумачити из других тада још обичних заблуда. Служба Божја, каже^се, предњачи служби човјечјој, али се није при том мислило, да једина достојна служба-Божја, коју човјек може Богу учинитп. да се једини достојни начин, на који га он 'може поштовати, састоји у томе, да се из ноштовања према