Источник

Стр. 364

ИСТОЧНИК

Бр. 23.

Богу и поштовању према његовим законима трудимо, да све чинимо што признајемо као своју дужност, и дакле као вољу Божју, и да жртва, пјесма и молитва, и што се иеаче назива службом Божјом, само у толико вриједности има, у колико се тиме потпомаже унутрашње богопоштовање, које се састоји у вјерном испуњавању дужности. Исус је Јпровргао ону заблуду чак својим понашањем и уједно је показао у једном примјеру (Јеванђ. Лучино XIV. 1—11), како о томе већ довољно разјашњује и сам здрави разум. На мјесто јудејске суботе код хришћана наступило је светковање недјеље — и могло би се у истину рећи, да се овај дан, удаљен од јудејских заблуда, слави сходно циљу правог дјелотворног наравственог богопоштовања. На основу те и такве претпоставке ми имамо зашта разлога, да од срца благодаримо Богу за установљење светковања недјеље, јер шта може и треба да нам буде недјеља ? Она може и треба да нам буде: 1. дан одмора, 2. дан побожног смиривања духа. и управљања његовог на Бога. Блага човјекољубива намјера била је основ оснивању јудејске суботе, као што се то види из 20. гл. друге књиге и 5. главе пете књиге Мојсијеве. I. Субота је била одређена за цио народ, а нарочито за оне, који раде у служби, дјелимице у ропској служби других. С правом је тај човјекољубиви обзир пренешен и на хришћанску недјељу; и већ у том погледу, као дан одмора, недјеља је доброчинство за људе. Послије свршеног мучног дневног рада вјерни раденнк престаје у вече радити, а послије шест дана настаје за њега дан одмора! Сасвим неупотребљене снаге — било душевне или тјелесне, смањују се и губе из недостатка у вјежбању; али и неумјерено напрезање уништава снаге. Човјек треба да дјелује по снази моћи и прилика и треба да од своје стране допринесе срећи свијета; за то га је створио Створитељ, за то му је дао тако многоструке снаге, за то га је поставио у свезу с другим људима, и за то је спојио с цјелисходном дјелатношћу здравље, повишену моћ снаге, веселу храброст и сваки други благослов. Али неумјерено напрезање не би било пјелисходна дјелатност, оно би човјека чак у његовој дјелатности трајно спријечило. Врло натегнута тетива пуца и губи своју опружност. Очпгледно се више свршава, ради с веселом храброшћу, и за више времена, ако се у право вријеме тражп одмор, и опорављење; напротив, потпуним исцрпљењем наших снага вигле пута за дуже времена, не ријетко за увијек, спрјечава се наша корисна дјелатност. Заиста већ у том обзиру је недјеља за већи дио људи врло добротворна установа. »Али зар неби могао сваки човјек сам себи одредити по свом избору и својој потреби дане мира и опорављања?« Код тог се приговора не размишља, какав би се застој породио у свима оним пословима, који се морају свршити уједињеном дјелатношћу многих .шуди, кад би сваки хтио себи одредити свечане дане по свом мшпљењу и вољи. Не размишља се, да би тада љенштина на штету другптва и на своју умногостручио своје свечане дане. Не размишља се, да бп ипак више пута баш они, који би код мучног посла у служби других, имали основана права на мир, опораву и разонођење, узалуд рачунали на доброту и правичност оних, у чијој служби они жртвују своју снагу. Најпошље не узима се у обзир онај добротворни утјецај, кога има хришћанско светковање недјеље, ако је само уређено прама тражбинама хришћанства и разума, чак на начин опорављања; не узима се у обзир, да ће они