Источник

Бр. б. и 6.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 87

ученик Иеусов; он је његов очити непријатељ, а пољубац, с којим га поздравља јесте уговорени знак, којим он Њега својим пратиоцима издаје. Како је срамна та злоупотреба пријатељског знака, који се иначе чешће, али никад у томе степену злоупотребио није. Па тек каква дрскост, да се дотакне својим издајничким уснама уста праведничких, преко којих лаж ни издајничка ријеч не пређе. Тешко би се могло вјеровати, да може људска природа тако дубоко пасти, и да порок може тако страховит бити, кад се то не би и искуством посвједочило. Ето згодне прилике да сазнамо докле можемо доћи, ако се не противимо првим постицаљима које нас на порок наводе. Хоћемо ли врлину и добри савјесг да сачувамо, отклонимо свако зло, и ни једно не потцјењујмо. Ко неко зло за малено држи, тај дође наскоро дотле, да му никакав злочин не изгледа велики. Истом сада с издајничким пољупцем дат је знак онима, који су против љега изаслани, кога да ухвате. Они сада приступише ближе к Њему, да стане руке на Њега. Шта да сад чини Онај, Кога је већ тако често невиност заштићавала, и који је својим погледом, пун свијести, својим отвореним погледом разоружавао оне, који су подигли руке да Га ухвате; шта ће он може бити сада чинити, да отклони опасност од себе, која Му пријети? Како се Он односи према огшм, који су против Њега изаслани били? Како против невјерног ученика, који их је к Њему довео ? Зар неће смјелост невјерпог ученика, с којом он пред Њега стаје, зар пеће издајнички пољубац изазвати у Њему праведиу срџбу? Зар неће издајник понијети собом ако ништа а оно бар строги укор за невјерство своје? Не, љубазни моји! Благи Исус, који није хтио никакве освете, Који је помишљао на зашљепљеност јадног несретпика, на његов жалостан свршетак, ставља му то његово невјерство с овим ријечима пред очи: Ар8'ж(, ни м ли прншмг еш: 1^'до локзлкн.ић пн Сшм чмок^кгклго пјндишјн. Дакле још увијек га назива прнјатељем, њега — који је тако гадно оскврнио везе пријатељске и на такав начип злоупотребио знак пријатељства. Зар има очитијег доказа оне велике љубави, љубави према ближњему ма то и непријатељ био ? Да Јуда више не заслужује име Његовог пријатеља, он је добро знао, с тога је то сасвим јасно и исказао другим питањем. II с тим називом Он му је дао да само разумије, да је његово мишљење према њему увијек исто било. Још увијек Он бијаше пријатељ недостојног невјерног ученика, још увијек лежаше му на срцу његова срећа, и послије свршеног дјела није могао ништа зањ' учинити, већ га сажаљевати. Он му не чини никаква приговора, већ му с најњежнијим ријечима изјављује, да Он знаде, зашто је он дошао, и шта значи пољубац с којим он Њега поздравља. И како тек та изјава постаје још узвишенијом у ријечима: »Локзлиплг-к ЛН СкШД чмок-бчккдго Пр!ДЛ!ШИ?« Заиста узвишена, величанствена, али до суза ганутљива! Толико осјећајпа, да кад би срце издајпичко имало и само искре осјећаја, бацио би се пред ноге љубљеног пријатеља свога, и замолио би Га са сузама иокајања за опроштење — и добио би га Али сада он иде без осјећаја, са својом кукавном зарадом и с похвалом- најпокваренијих у народу, иде задовољно све дотле, док свој живот не заврши па најстрашнији начип. Тако се поиаша Исус према своме издајнику, на како се одиоси према