Источник

— 31 —

Друге теме: 1.) Полагање рачуна пред Вогом (ст. 23.); 2.) Богцар, човјек—слуга (ст. 23); 3.) Дужник (ст. 24.); 4.) Неискрено покајање (ст. 26.); 5.) 0 суровоети (ст. 28.); 6.) 0 саучешћу (ст. 31., види I. бр. 53.); 7.) 0 праведном гњеву (ст. 34., види I. бр. 33.). 13. Полагање рачуна пред Богом. Бог је човјека украсио својствима, удешеним да може постићи своју сврху, еједињење с Богом у блаженству. А осим природнога начина дао је Бог људима још и усмено и писмено вољу Своју, закон Свој, по коме се људи имају владати као бића разумна и слободна. Сав рад човјечј 1 пак зависи од његове слободне воље. Но даровавши човјеку слободну вољу, тражи Бог од њега, да је употребљава онако, да се не коси са ГБеговом светом вољом, већ да вољу своју приљубљује ТгБеговој, те да се на тај начин покаже као заиста разумно биће и заправо слободно, слободно од оних грјешних уза, које би га за земљу везивале (реална слобода) и тим да заслужи награду. Слобода воље наше јесте драгоцјени нам дар од Бога. Али ће Бог за тај дар од нас тражити рачуна послије смрти наше, јер нам га није дао да пропадне, нити да ми с њим пропаднемо, већ да се њим користимо. Пошто је свако наше дјело, ријеч и мисао — дјело наше слободне воље, одговараћемо за све то пред Богом. С том одговорношћу је у свези награда и казна. Добро владање заслужује награду, зло ће добити своју казну. Да изврши човјек морални закон, побуђују га на то разни мотиви. У првом реду захвалност и љубав према Богу треба да га расположи, да на неки начин донекле врати Богу зајам својим честитим животом. Међу разним побудама јесте једна и наша одговорност пред Богом. Ако већ не дјелује на нас љубав Божја, онда бар човјек треба да се сјети, да ће се јавити једном пред судом правде Божје, гдје ће бити питан за живот свој земаљски. Први људи су пали; на њих не могаху утјецати већ никакве побуде, јер је јаче од свега дјеловало на њих искушење. Зато ми треба да се тим примјером поучимо, јер видимо каквим плодовима рађа гријех. И човјек од свог млађег тражи, да му положи рачун о повјереном му добру. А како не би тражио Бог од нас рачуна за такве дарове, које ни једном више бићу видљиве природе није дао, до једином човјеку. Човјека прљавих рачуна не трпи ни свмјет, а Бог може таквог још мање трпјети, јер Он мрзи на зло већма него човјек. Пошто нико од нас не може избјећи полагању тог рачуна пред Вогом, ваља да се у животу свом раније спремамо за њега. У