Источник

Бр. 19. и 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 297

своме сину ово иисмо за спомен, за наук и за утјеху. Послије тога опомиње синн, да не постане роб богатства и славе, јер је богатство иввор многом злу, а човјека не задовољава и пролазно је, а слава је без вриједности, јер час те обаспе радошћу, а час жалошћу... Јер чуо си, вели даље, да су нам другови, кад изађоше из Самосате, путовали и жалећи на судбину своју овако говорили: „Дакле откинути смо од другова својијех и не смијемо се више вратити у град наш, да видимо наше и величамо богове наше". С правом се назива тај дан, даном уздаха, јер их је тешка туга обхрвала свеколике. Кроз сузе спомињаху очеве своје, туговаху за браћом својом и жаљаху за љубама својијем, које морадоше оставити. И како дознадосмо од пређашњих другова им, да су на путу у Селевкију: потајно иза^осмо пред њих и ујединисмо тугу нашу са њиховом. Велики бол бјеше то и с правом оплакивасмо пропаст нашу; док је црни облак купио уздахе наше и туга превазилазаше висину планина. Јер нико од нас није могао да савлада тугу своју, јер се љубав за животом бораше са болом умирућих другова наших, који лежаху по земљи ту^инској. И сваки се од нас бринуо и за себе, да се несрећи његовој још и нова каква не придружи или да се злу, које већ постоји, не придружи и какво друго..И овдје у ропству хвалимо Бога, и стависмо себи задатак, да останемо у мудрости и радости..." „Ако нам тек Римљани дозволе, да се вратимо у домовину нашу, учиниће нешто поштено и праведно као људи изображени и назваће их добрима и праведнима у мирној држави, гдје станују. Ми ћемо бити послушни поданици оне државе, коју нам је судбина дала. Нека не поступају с нама као тирани са робовима; и ма шта свршили с нама и онако нећемо добити ништа друго до смрт, која нам је спремљена... „Какву корист имају они, који су заробљени? Али ти, драги сине, не води бриге о томе, што су ме самог гонили с једног мјеста на друго. Та људи су на то рођени, да сносе незгоде времена. Воље мисли о том како је мудрацима свако мјесто једнако; а за добре налази се много очева и матера у свакој вароши. У осталом суди по самом себи; колико те људи, без да те и познају, тако љубе, као своје дјете и колико те жена примају као своје ро^ено." За тим му даје упутства, како да се упражњава у разним врлинама, које никад не пролазе. Особито га потстиче да буде сталан, праведан и поштен, да избјегава свако зло, у добру да издржи, своје жеље и страсти да зауздава, да поштује законе, да се труди да стече мудрости и да мудроет уважава, јер њу му нико не може одувети и она једина усрећава човјека, Нека се чува оног погрјешног схваћања некијех људи, који граже срећу у пролаз-