Источник

Бр, 12 и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 299

Кад неко изгуби имање, прва је пошљедица тога понижење. Пошљедица понижења је скромност а пошљедица скромности мир, спокојство. Тако се наоколо дође до мира. И сама природа дјелује на тај начин — коло наоколо. Кад би човјек могао бити скроман по заповијести, ствар би била много простија, али то се не догађа. Сви морамо најприје проћи кроз ,,жрвањ". Смрт оног нижег „ја" је најближа капија и најбржи пут животу. Ипак ово је само у пола истина. Христов живот, по спољашњости, био је један од најжалоснијнх живота, што су се икад живили. Бура и комешање, комешање и бура! Валови су ударали о њега док измучено тијело није било положено у гроб. Но, унутрашњи живот био је „стално море". Тамо је увијек владао узвишени мир. Ништа ни за час није прекинуло душевно спокојство и мирноћу у његову животу на земљи. Несрећа није до њега допирала. Храна, одијело, новац нијесу играли никакну улогу у његову животу. Њега није могло понизити ако се умањи његов добар глас, јер Он није тражио да буде на гласу. Он није знао за уврједе. Ако је био наружен, није то враћао. Није било ништа на свијету што би могло узбуркати ма и површину његова духа. Такав живот је уникум. Шта знача ријеч мир, може разумјети само онај, ко познаје Његов унутарњи живот. То не лежи у узбуђености или неузбу^ености, у светом осјећају, што овлада нама у цркви. Није то ни оно, што звони у гласу проповједникову. То нити је у природи, ни у пјесми, ни у музици — премда нас све то може ублажити. То је само по себи спокојно стање душе, савремена равнотежа, апсолутно прилагођење душе, савршена равнотежа, апсолутно прилагођење унутрашњег човјека свима напорима, што долазе од спољашњих ствари — приправности за сваку случајну нужду. Стабилност освједоченог увјерења, вјечити покој неповриједљиве вјере срца, што чврсто стоји у Богу. То је оно душевно расположење какво је имао Бровио кад је рекао: „Бог је на небу и све је добро на земљи". Два сликара су илустрирали мир по своме схваћању. Један је одабрао мирно, усамљено језеро међу удаљеним брдима. Други бучни водопад, поврх чије пјене се повијала крта бреза. На једној рашљастој грани, скоро мокрој од пјене, сједио је црвендаћ на свом гнијезду. Прво је само застајање, пошљедње мир. Мир се огледа у мирноћи и евергији, шутњи и галами, стварању и упропашћивању, смјелости и плашљивости. Тако је било у Христа. По томе је јасно да је Он знао живјети. То је савршеност живљења — живљења у смислу: