Источник

Стр. 4( 0

источник

Вр. 16.

према личној дисиозицији сад јаче сад слабије, Отуда разна времена, разни правци који се један од другога у многом чему разликују Идеје нојединих периода сачуване су у списима појединаца, али фрагментарно, без континцитета. Да се успостави континуитет идеја једнота раздобља, задаћа је литерарнога историка, било једнога или вигпе њих, као што геолога, да нам предочи континуитет истовјетнмх камених појасева. Задаћа је, како се види, литерарнога историка врло тешка, треба да умије заронити у дубину душе, па да може испитавши све нијансе душина живота, тачно да нам предочи и опише продукте душевне. Није довољно само прочитати продукте, него их проучити треба, да може казати, зашто је ово дјело добро а оно рђаво. Да један човјек неће моћи овом захтјеву потпуно одговорити, није потребно ни спомињати, ако је књижевност иоле развијена. У томе случају потребне су монографије. Ако их има, онда је олакшан посао писцу литерарпе историје. Ту се сад изискује од историка вјештина избора, критичко мјерило, те да резултате строге критике ублажује, а пооштри и одузме од критике оне, што све хвали. Све то треба да кроз призму његова ја прођо, да буде мјерило једнако за све, »Ни по бабу ни по стричевима«. Критика може кад и кад да буде и строга, а и да похвали писца, ако се хоће постићи, да се мане писац које омашке, или да га осоколимо. И једно и друго не спада у дужност литерарне историје. Даље је од велике важности, да се што тачније означе раздобља, те да се оцрта тај одјељак литературе културно-историјски Не треба се упуштати у детаљно излагање онога, што стоји или у врло слабој или можда у никак-вој свези с лштерарним продуктима. Треба упознати важније вањске и нутарње моменте, вањске радн нутарњих промјена а оба радн тачнога просуђивања умотворина. Наги српски народ, од када је населио ове крајеве, пашао је домовину управо ондје, гдје су се дотицале двије културне струје: заиадно-римска и византијска или источно-римска. Један дио, и то југо источни, приста уз византијску културу, а други, на сјеверо западу, потпаде под културни утицај Италије. Византија и Италија, два свијета, двије опречне културе, два дивергентна правца. Ови се правци нигдје тако не укрштаваху као у Херцег-Босни. Југо-источно се развија литература у духу византијске а сјеверо-западно у духу, који је у Италији владао. Овдје се приближује више народном духу, него ондје, кад узмемо особито језик у обзир. Ки хоће да пише литерарну историју, треба да је тачно упућен у литерарне, политичке и социјалне прилике ових двају центара, одакле се ширила култура у наш народ Иначе неће се моћи тачно одредити важност појединих продуката. Треба проучити обрасце и идеје па да се схвати и достојно оцијени према обрасцу начињено дјело, и да се оригиналност може истаћи. Осим тога су владале разне прилике у појединим крајевима, као у Боспи. Славопији, Хрвацкој а друге опет, код нашега народа у турској царевнни Један се дио опет сели из своје крвљу орошене домовине и тражи склонигнта под хришћанским владаром. У нову постојбину доноси средњевјековне назоре и навике, и овдје налази сасвим нов дух Сучељавају се два правца, који у себи имају мало што заједничко. Литерарни историк има да констатује, да, да помно проучи судар византијско-словенске са западном, а особито с културом германске реформације. Реформацијом губи римска црква врло много. Да се овај губитак иадокнади,