Источник

Бр. 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 401

пошто су сви покушаји остали без успјеха, да се протестанти придобију, обратише се према истоку, да освојењем Истока надокнаде гатету. И владе римокатоличких држава ишле су римској курији на руку. Тако је било расположење у земљи, камо су дошли Срби, да спасу голи живот. Шта је ту било, како се развијао тај конфликат између Срба, који су бнли одани вјери својих отаца и срцем и душом и због те велике оданости је назвао најмилијим именом — српска вјера — а с друге стране између репрезентаната римске вјере, јест коли занимива, толи и потребна задаћа, коју треба расвијетлити у интересу тачнога појимања неких догађаја, који су се збили у развоју литературе. Тако ћемо тек разумјети и боље схватити читав »славено сербски« период, тако ћемо разумјети ону огорчену кампању против Вука и његових новотарија, за кога су знали, даје с Копитаром врло добро, и да му је овај учитељ. Кад ово знамо, бићемо праведнији и према Вуку и његовим непријатељима, који су Бопа 6с1е забасали До Вука и Гајагајена је провинцијална литература. Књижевници из разпих крајева тек да су се неколико их по имену познавали. Нема јединства у језику, писму, ортографији ни у покретним идејама. У свему овом требало је да рече XIX. в. своју. XIX. вијек, вијек романтике, донесе са собом нове идеје са принципом народпости. Одупгевљење расте за све оно, што се односи на иарод, марљиво се скупљају народне умотворине. Најизразитији представник овога правца бјеше Вук, отац новије српске литературе. Вук се иосвети овој струји и стаде с њом неустрашиво ступати иапријед. Врло је појмљиво из горе паведених ,разлога, да је морало доћи до несмишљене борбе између овога чисто народнога правца и између старијега руско-словенскога. — Саобраћајна се срества усавршила, те се модерне философске, нолитичке и социјалне идеје могогае врло брзо гаирити на све стране. Сво укргатање разних струја отегачава врло јако задаћу литерарнога историка, задаћу, да с мало бираних ријечи окарактерише ноједине писце, као носиоце иојединих идеја Захтјеви су врло тешки н различни осим методичних, према разлици појединих раздобља у литератури. Како је писац ове Историје извршио задаћу? Је ли му рад иоле одговорио задаћи? Не! Почнимо са старом црквеиом књижевношћу! Овај нас дио не може задовољити, јер је колико површан и сумаран, толико и нетачан. У циглих 17 редака хтио нам је писац окарактерисати стари еловенски књижевни језнк и редакције. Ту се нема нити може много чему научити, ни редакцијама, које у осталом нијесу нотпуно ни набројане, треба споменути и заметке чешће редакције (кијевски листови и прагаки фрагменти) а јога мање »особитом јужно-словенском« дијалекту. Код мпогих, у словепску филологију мање упућених, може се чути крив појам о одногаају онога дијалекта, или ако хоћете језика, према осталим словенским језицима, као да им је он отац био. И овом гштању требало је поклонити мало вигае пажње! Но куд и камо важније је питање о словенском двоструком писму: о глагољици и ћирилици. Које је старије, а којемлађе? Које је св. Ћирило изумио а која заслуга иде еп. Климентија Величкога. Шта је подлога и једнога и другога писма. Какве све облике има хмгагољица од почетка па даље. Гдје се све гаирила и јесу ли се њом и Срби служили, те да ли има који споменик глагољски чисто српске редакције? Све су то врло важна питања, а да може литерарни историк да их ћутке мимоиђе.