Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 47б

По космолошком доказу апсолутно биће је апсолутни основ природног законитог светског реда, из чега следује да Вожије биће мора стајати над формама у којима се креће сам светски ред, оно дакле не може" бити просторно, времено и материјчлно (разуме се да то важи само за његову суштину али не и за форму његове егзистенције). С негативне стране своје ове се особине Божије истављају као иепросторност, невременост и нематеријалност, са позитивне као егзистирање у себи (Тп^сћвет), вечност и духовност (6е!8*%ке]1:). Егзистирање у себи значи, да се Бог не налази ни у простору ни ван њега, него у себи т. ј. у субјекту своје радње. Вечност је исто тако супротна бескрајном као и сваком крајном времену, она је садашњост, која стоји, на суарот временој садашњости. која тече. Духовност значи ону вечну способност Вожију на основу које је он у стању да и поред вечности своје суштине продуцира својим актом просторно-времене форме и да у њима води актуалан живот. Негативним особинама Божанског бића одговарају на страни овог његовог акта свеприсутност (АПгаитИсћкеН), свевременост и материјална сведелателност (АПшгкваткеЈЂ), у којима се састоји његова динамичка свеприсутност. Динамичка свеприсутност Божанства исто је тако захтев религијске свести као и вечна духовност његова, јер је ова прва неопходна, да би се у сваком и најмањем појаву осећала зависност од Бога, да би осећали да смо свуда и увек у његовим рукама, али да би знали и да му не можемо побећи ни променом места ни застаривањем. Вечна духовност Божија даје религијској свести уверење, да је објект њен постојан и да је сва времена промена ништавна према њему. (Наетавића се.)

Еванђелски савјети. (СопбШа еуапдеПса). — Љуб. (Свршетак.) Римокатоличко учење о еванђелским савјетима неможе се никако сложити са суштином правог хришћанског живота, нити са фактичким његовим мотивима, ни с његовим идеалом, ни са главним начелом његовим. Прави мотив моралног дјеловања нашег јест благодарност Вогу за сва његова добра, особито благодарност за наше спасење. и осјећај синовске љубави према њему. Но ко осјећа дужност захвалности према Вогу ради неоцјењивих заслуга Христових и дарова благодати,