Источник

Стр. 474

ИСТОЧНИК

Бр. 19.

би вакони природе били вечни, и наше спасење од света немогуће. Прецењивање ново откривене законитости у свету, празноверица, као да је природа нешто, што се неда уништити, једном речју уздизање природе и феноменалне васионе до апсолутности, то су прави узроци, вели Хартман, што је религијозност у наше доба доведена у питање, па ипак не треба много размишљања па да се увиди, да све што је природно почива на надприродноме. Трећи: телеолошки доказ то још јасније показује. Јер да у свету постоји не само механично-материјална (каузална) него и динамичноидеална (финална) детерминација, да су сви посебни ци.љеви појединих индивидуа на крају крајева само циљеви општег карактера, у кратко дч исто тако постоји једноставан телеолошки светски ред као што постоји једноставан каузални светски ред, то је оно што тврди телеолошки доказ како у научној тако и у религијској форми својој. Разлика је између та два доказа само у томе, што први схвата апсолутно као иманентни телеологпки принцип само зато, што би иначе била необјашњива несвесна циљност у појединостима и ненамерна сарадња многих посебних циљеза зарад једног општег, дотле други то чини зато, што је ииаче немогуће схватити стсење индивидуама од његових индивидуалних циљева и потчињење његово апсолутним циљевима. Одредбе, које се на основу ова .три доказа могу извест.и за божанско биће ове су. Прво из апсолутности Божије, коју утврђује онтолошки доказ, следује супстанцијалитет и идентитет његов са собом. Супстанцијалитет апсолутног бића значи просто да је апсолутно биће оно биће, које невависи у својој егзистенцији ни од чега вигае, већ нешто што свему осталом субсистира. Као супстанција, апсолутно је биће идентично са собом, т. ј. то је биће чији је прелазак у ништа немогућ, које је непроменљиво и постојано. Разуме се, да се ова идентичност односи само на суштину (Л^еаеп) апсолутнога, али не и на форму, у којој се оно јавља, на сам његов акт (АИиз). Ко ову супротност између суштине и акта у апсолутноме уништава, тај апсолутно чини неспособним да буде објект религијоког односа, било да се при томе суштина сведе на акт (натурализам) или да се акт учини илузијом (апстрактни монизам). Супстанцијалитет апсолутног бића одговара захтеву религијске свести за апсолутном узвишеношћу религијског објекта, док истоветност са собом одговара религијској тежњи човековој, да у Богу нађе мирни пол у вртлогу појава, чврсту подлогу за срце, које жели мира. Одредбе апсолутнога, које следују из онтолошког доказа, проширују се његовим одредбама, које следују из космолошког доказа«