Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 473

Објект религијске свести, Бог, мора, да би могао задовољити захтев религијске свести за спасење, бити схваћен са ове три битне стране своје: 1) као момент, који савла^ује зависност нашу од света, 2) као момент који чини те је наша зависност од Вога апсолутна и 3) као момент који чини те је човек апсолутно слободан, слободан од сваке релативне зависности од света и способан да активно ради на општим циљевима. У следећем ми ћемо предмет религијске свести посматрати редом са све три ове стране његове. Прво и основно дело, које има да изврши објект религијског односа, састоји се у томе, да оно у човеку свест о условној његовој зависности од света замени и уништи његовом апсолутном зависношћу од Бога. Да би ово било могуће, мора се Бог тако замислити, да сва релативна зависност, у којој делови света узајамно стоје, буде основана на апсолутној зависност њиховој од Бога. На овој замисли дају се разликовати три стране и свака од њих изражена је у једноме од позната три метафизичка доказа за егзистенцију Божију, онтолошком, космолошком и телеолошком. Онтолошки доказ, који је по Хартману индуктивне а не дедуктивне природе, гласи овако: „ако нешто постоји, постоји и апсолутно биће; нешто ностоји, дакле постоји и апсолутно биће." 1 ) Онтолошки доказ води само до чистог појма о апсолутноме али не одређује изближе, да ли се цео састав света као такав има сматрати за апсолутно биће или се апсолутно биће има сматрати као биће које као подлога света егзистира одвојено од њега. За религијску свест онтолошки доказ као доказ нема принципијелног значаја, јрр је 8а њу егзистенција апсолутнога први по себи разумљиви постулат. Тек космолошки доказ решава дилему, да ли је апсолутно биће идентично са светом или је нешто од света различно. Научни космолошки доказ гласи: апсолутно биће мора бити апсолутни основ релативне ме^усобне условљености делова света, јер је ова последња подложна законима а није случајна, не може се дакле објаспити сама собом већ само нечим што је над њоме. Религијски космолошки доказ, који је паралелан научном, гласи: законита узрочност природног светског реда мора зависити од апсолутног бића, које је над њим, да би нас ово последње могло сиасши од зависности наше од света. Јер кад би апсолутно биће било идентично са самом природом, онда *) Хартман, одричући аначај дедукције за сазвање у опгате, све дедуктивне докаве МетаФивике своди на индуктивне. Да је ово нетачно најбоље показује овај пример, где Хартман дајући онтолошком доказу индуктивну Форму у ствари га уништава, јер га своди на космолошки доказ О онтолошком докаву у правој дедуктивној Форми његовој види моју расправу „Оег оп1о1о §18сће Ве-№е18 |иг Заз Сазет (Зез Аћбо1и1еп. Уегбисћ етег Кеиђеегип^ипе е1с". 1Јв1р21е Н. Наске 1897.