Источник

Стр. 466

исто-чник

Бр. 19.

Велики Црквени Оуд у Сарајеву. Број 86. — 1906. Свима пречасним српско-православним епархијским црквеним судовима у предмету намјештања и уклањања администратора парохија. Имајући у виду интерес црквене службе, и служећи се са гтравом аутентичног тумачења црквено-просвјетне Уредбе, зајамченим XXI. чл. основних одредаба поменутог закона — Велики Црквени Суд је у у данашњој сједници својој донио шљедећи једногласни закључак: Са разлога, што су администратори парохија у привременом својству постављени свештеници, који се само до сталног попуњења упражњених парохија намјештају; те пошто 87. § цркв. просвј. Уредбе по надлежном тумачењу Великог Црквеног Суда говори о постављању сталних парохијских свештеникИ — пароха — а не о постављању и уклањању привремених администраторб, парохија: неспорно је, да је сваки епархијски црквени суд у пуном праву, да привремене администраторе парохија по потреби службе премјешта. Против одлуке епархијског црквеног суда, којом је премјештај администратора са разлога потребе службе одређен, тим се мање може на Велики Црквени Суд утјецати, што је поменути разлог еминентне вриједности, те га никакви, а најмање лични обзири могу надјачати. Ушљед оваког становишта Великог Црквеног Суда, свака таква одлука епарх. црквених судова, којом је премјештај администратора парохије са разлога потребе службе одређен: постаје одмах извршна, те јој се часно парохијско свештенство (администратори) безувјегно покоравати има. Што се пак тиче наређења 88. § Уредбе, гдје се говори о том, да ће се епархијски црквени суд споразумно са црквено школским одбором општине, у којој је мјесто пароха упражњено, постарати, да црквена служба за вријеме, док се парохија стално не попуни, не штетује: примјећује Вел. Црквени Суд, да по правилном, аутентичном тумачању тога §-а ни једном црквеном одбору не прииада право, да лривременог администратора парохије, којега је Црквени Суд поставио, одбије или не прими. А не припада му то право за то, што 1) и сталног свештеника-пароха бира цијела скупштина, а не тек црквени одбор; па кад ни скупштина није, нити може да је по духу закона равноправна епархијском црквеном суду — јер изборни чин њен подлежи вишем расуђењу црквеног суда — још мање може, да је равноправан црквени одбор, који никако и не стоји над скупштином, него је само извршилац скупштинских закључака; 2) када би црквеношколски одбори без обзира на горње разлоге — имали право, да не