Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 487

рактера је од важности, да се протумачи, зашто не могоше трагедије напредовати? 0 драмским дружинама. 4 0 узајамном одношају пјесника и о њиховим епистолама у стиховима, о шиљању продуката пјесничких један другоме — о читалачкој публици. 5. Протумачити називе пеке: Пелегрин, Ремета, јарула, зучнопојке и т д. 6. Карактеристика појединих писаца изнесавши и приказавши главније дјело. М.јерило при том мора одговарати времену и разним утицајима појединих писаца. Данашњим мјерилом не смијемо мјерити, јер бисмо морали осим 2—3 писца све старе писце предати забораву. 7. Најзад о постепеном продирању штокавског дијалекта, док није сасвим завладао од Гундулића па овамо. — Неколике специјалне напомене: од Држићевих комедија требало је бар једне садржај приказати, да се бар сиже упозна. Код Гундулићевих »Суза сина разметнога* требало је упозорити на извор овој заиста врло лијепој религијозној пјесми. И о допуни »Османа« се могло што више рећи. Код Палмотића је требало споменути, да је у лирици ишао стопама старе народне поезије и да су ове ваљда ради тога и прОпале, јер се у то доба за таке умотворе није нико отимао. За Кристијаду могло се рећи уз кратак садржај, да су јој језик и верси врло добри, даље да одступајући од Видина дјела на штету пјесничком полету исправља према историји јеванђеоској: Ово му је дјело прибавило славу код савременика. Ваљало је карактерисати његов драмски рад и врло велику лакоћу, са којом је писао своје драме, ако се тако могу назвати. Знак ове брзине опажа се на драмама како у фабули тако и још више у обради. Увео је на драмском пољу новину: трагикомедију. Био је можда јед^н од највећих верзификатора и у свјетској литератури, те се може успоредити с Овидијем. Владислава Менчетића »Трубља Словинска« прославља ваљда Николу Зрињскога а не Петра! Осим тога боље му је дјело: Зорка и Радоња, пастирска пјесма. Г. писац гријеши о хронологију убрајајући Шишка Гупдулића у 18. вкоји је умро још г. 1628. а Ант. Глеђевића у 17 вијек, који је умро 1728., дакле пуних 100 година кашње. Код И. Тзорђића требало је рећи што и о томе, да му је, као што он сам каже, био Овидије учитељ у пјевању. Ово нам даје разумјети несташност, која кад и кад скоро да границе допуштенога прекорачи. Бавио се класичном поезијом и то је било од великога утицаја на елеганцију његових стихова. Лирске су му пјесме неизвјештачене, потекле из јужњачкога врелога срца. Смета им доста игра ријечи, што је тада било у моди. С пуним правом можемо га ставити уз бок великом пјесничком триумвирату ирије потреса од г. 1667. Али и то треба споменути, да се опажа опадање укуса у литератури. Могао се изнијети садржај »Марунка« и за »пјесме пирне« (свадбепе) казати, да се може по гдје што наћи и народнога духа, и да је увео баладу у циклусу пјесама »Разлике згоде несрећне љубави«. — Ваљда и »Уздаси Мандалијене покорнице« заслужују, да се која ријеч о њима рече. Опу поему сматрају уз »Сузе« Гундулићеве најдотјераннјим религијозним дјелом у свој дубровачкодалматинској литератури.