Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 469

Бог у човеку ствара, као дар милости његове. Та се милост с тога што осветљава човеку биће и значај религијског објекта и односа назива откровењем, а откровење, у колико га човек има као свој сопствени свесни садржај, интелектуалном вером. Огкровење и интелектуална вера дакле две су стране једног и истог акта. Ово тврђење постаје сасвим јасно кад се све форме тако званог сподашњег откровења Божијег, у природи, историји, у халуцинацијама и илузијама појединих људи и т. д. сведе на непосредно личво откровење појединог човека. Доиста за сваког је човека само оно откровење у религијском смислу те речи, што се као таково јавља у духовном процесу његове сопствене свести, јер сваки се мора сам собом уверити о истинитости датог откровеног садржзја да би могао у њега веровати, тај садржај дакле мора и њему бити откривен, а само ово последње откровење може се назвати религијском функцијом откровења за дати индивидуум. Истина да се мора узети при томе нарочито у обзир и откровење дато у самом религијском развитку човечанства, али и његов значај лежаће на крај крајева само у изазивању личног откровења. Треба осим тога истаћи да је формални карактер откровења сасвим независан од тога, да ли је откровени садржај оригиналан или не. Противу религијског појма откровења износи се са рационалистичке стране, да садржај откровења као божанске радње мора бити апсолутно истинит, док је међу тим он релативан, јер је различан у разним религијама. Теологија, која хоће да спасе магичко-натприродни појам откровења као једностране божавске функције, мора, да би избегла ову замерку рационалиста, претпоставити да Бог из чисто спољашњих разлога (да би је несавршеном човеку могао саопштити) апсолутну истину литава и обликом и садржином њене апсолутности, што је очевидно апсурдно. Из тога излази да се замерка рационалиста може оборити само ако се претпостави јединство религијске функције, јер у том случају откровење релативне истине у људском духу постаје ствар која се по себи разуме, јер Бог, да би открио апсолутну истину, мора, да је сљедујући законима развитка људског духа, открива прво у релативном облику њеном. Интелектуална људска функција, у којој се исказује Божије откровење, има три своја ступња: опажај (Апасћаиип^ - ), појам и идеју. Док је опажај интуитиван и сложен а појам апстрактан и једноставан дотле је (спекулативна) идеја интуитивна и апстрактна у исто доба. У опажају духовни садржај откровења да се само символички изразити, у појм|у он се да изразити већ као такав али само дискурзивно, а тек