Источник

Стр. 470

ИСТОЧНИК

Бр. 19.

у идеји његова је интелектуална реализација потпуна. Зато идеја, далеко од тога да је, као гато тврди Хегел, својом вишом формом несиособна да изрази религију, чија је форма сазнања по њему престава (т. ј. опажај и појам), преставља најадекватнији облик њене интелектуалне реализације. Божанска функција милости у односу на осећање преставља дјело спасења, Да би се она као таква јавила очевидно је да је човеку потребно спасење, потребно је да се човек осећа бедан и несрећан и то из разлога које му није могуће његовим силама уклонити. Песимизам као доктрина о неизлечивој беди егзистенције чини дакле неопходни услов религије спасења (види о томе даље у одељку о религијској антропологији). Људска беда двојакеје природе: с једне стране зло с друге грех, према томе и спасење је двоструко, спасење од зла и од греха. Спасење од зла не може се састојати у спасењу од појединачког зла, јер се такво спасење може захтевати само на ступњу евдемонистичком првобитне религијске свести, где се још о неопходној природној законитости ништа не заа и где се претпоотавља могућност непосредног удела Богова у ред природни. Кад се увиди, да су природни закони апсолутно стални за све време трајања света, и кад се увиди да је природа људског духа таква, да је он неспособан да буде срећан па ма каква била структура света у коме би живео, тек тада човек може доћи до свести о правом појму снасења, које се тада може састојати за индивидуум само у смрти његовој, за свет у престанку његовог процеса. Али већ и само сазнање могућности оваког спасења преставља једну врсту спасења, на име то је идеално спасење од зла или друкчије речено спасење од једнога практичнога принципа (егоистичког евдемонизма), на основу кога је зависност човека од света само зло. ПЈто год је јаче ово идеално спасење човека од зла тим је јача и чежња његова за спасење од греха, јер грех, чије је биће у неслагању индивидуалве воље и њених циљева са општим божанским циљевима, осећа се све тежи што је јаче субјективно епаеење од зла, што се више уви|>а оправданост објективних циљева егзистенције. Док је и идеално спасење од зла могуће дотле је само реално спасење од греха могуће, човек мора променити своју целокупну унутрашњост, он мора постати потпуно отпоран спрам квијетистичких мотива и мотива који наводе на зло — а ових последњих је тако много — па да то спасење наступи. Ту радикалну промену своје унутрашњости човек није у стању да произведе, јер је он целокупним својим бићем упућен на природно евдемонистичко-егоистичко становиште, тз промена и са њоме права моралност мозке само онда постати, где једна