Источник

Бр. 19-

ИСТОЧНИК

Стр. 471

супраннтуралистичка и супраиндивидуалистичка моћ — као што је н. пр. несвесни ум — у осећаша и тежње људске стави објективне циљеве и позајми му надприродну моћ да тим циљевима сљедује на супрот његовим природним нагонима и интересима, извор снаге за уздигнуће човека над светом не може дакле лежати у свету него само и једино у подлози света, у Вогу. Уздигнуће над светом, које чини спасење човека од зла и греха могућим, мора се дакле сматрати као акт милости од стране Божије и тај акт милости овде је милост спасења. Овоме акту милости са божанске стране одговара акт душевне вере (Сгети18 »1аи1зе) са људске стране, у коме се човек целом душом и личношћу својом предаје Богу, у коме он напушта свој природни евдемонизам па прелази на религијско-морално становиште, у коме се он удубљује у апсолутну подлогу света. која је и његова апсолутна подлога, и тиме задобива своју слободу. Овом својом последњом страном душевна вера се иставља као измирење човеково са Богом, и измирење је она страна душевне вере која потпуно одговара Божанском акту милости спасења. Измирење само у почетку има значај релативног блаженства, доцније оно губи потпуно и овај евдемонистички карактер свој, и постаје стање дугаевно потпуног мира, мира у Богу. Трећи облик милости је онај, који је управљен на вољу. Циљ његов може бити само у томе да људску вољу учини сагласномм са религијским односом и његовим конзеквенцијама. Према томе да ли ће задатак њен бити у негативном савлађивању зависности од света или у позитивној преданости к апсолутној зависности од Бога и милост освећења (НеШ^ип^) — тако се назива овај трећи акт милости — има две своје стране, једну негативну и другу позитивну. У првом случају преставља освећење са људске стране посматрано моралну слободу, у другом моралну енергију, а обе заједно чине индивидуалну моралност као целину. Позитивна морална енергија преставља врлину а у колико је она последица освећења назива се светошћу (НеШ^кеН), светост дакле није ништа друго, до врлина која има свој корен у религијеком односу, разлика између њих није квантитативна већ квалитативна. Дјело милости освећења може се у човеку манифестирати само према законима његове природе, с тога је акт милости освећења, који би имао у човеку за последицу неограничену слободу, немогућан, пошто је ова последња у области људског духовног живота немогућа. Према томе мора морална детерминација воље следовата преко мотива тако, да воља мора увек бити на опрезу, да сваком приликом следује моралним мотивима а да се неда завести мотивима светско-евдемонистичког морала и сва кривица