Источник

Бр. 14.

ИСТОЧНИК

Стр. 213

Из горњих Милашевих ријечи излази дакле, да само они вијерни, који су у незнабоштву ступили у незаконити брак, па послије примивши вјеру хришћанску оставили своје жене, с којима су прије ступили у незаконити брак, могли су, ако су дакако све друге каквоће за свештеничког кандидата имали, бити иримљени у клир. Остали пак вијерни, који послије крштења ступе било по знању или не знању у незаконити брак, не могу никако бити тримљепи у клир, а брак им се дакако уништава. Др. Г. П.

Из црквено-пастирске праксе. У ком случају не може се обавити вјенчање, ако жених или невјеста на ПОСТаВЉеНО ИМ ПИТЗЊе: (ш ик-^ш .д .мгА) ,ш ?ш Л нои (ннб.иУ ,иНжУ) ..." одговоре: „ОбеЂао сам се или обеЂала сам се?"*) У случају — кад је сопвепбиб заручнога обеЂања обављен прописаном све штеном Функцијом по уставу цркве. Да се, по православном црквеио-правном учењу, узмогне обавити вјенчање имају се строго поштавати унутрашњи услови брака: заједничка иривола (аггЈуЈ.угис, соизепзиб) и брачна сметња ( уЉ):ј[1.7. тоо уа|лоо, 1тре(3'1теп(;ит такј 11101111). Оба су услова, како знамо, у појму брака и у одношају грађанском и саме тајне, а овај други истиче се свагда у свези са првим основним (Др. Никодим Милаш, Правосл. цркв. Право. Гл. 111. Брак). Израз горњега учења садржи се прецизно у »Православном исповиједању вјере католичанске и аггостолске цркве источне:« »Часни брак бива прво по узајамном споразуму (г1с, алХ'/ ; ),оо; аојлуотау, тујсет сопзепзи) мужа и жене а без икакове заиреке (х^р^ ичос, гртобЕаЈлато?, пи11о 1п(:егуе111еи1е 1е§;Што 1шресИтеп(;о)". А није ли зар јасно и доказано, да век зарука инволвира сопзепзив и да она вриједи као спољашњи лик сопзепзиз-а! То потиче из саме дефиииције заруке у римском, византијском и црквеном нраву (Сриски Сион. Год. У. Бр. 10 Стр. 156.). Такав брак свргаује се опда »слободно и законо« — »гХеиО-ерш? ха.1 уо|.и|.1ос (ЈТаод. прав. 1). Међутим, и да неговоримо о другим манифестацијама заједничке приволе код обручења, има у древној црквено-обредној страни саме те свештенорадње трага, да се је некад такав сопвепзиз тражио од заручника нарочито » пјхдђ о с р 8 ч 1 н 11.«т> пЈргтнАлти« (Н. КрасноселвгцевЂ, св4д. о ггбк. литург. рук. ват. библ. Стр. 118.). Заједничка привола жениха и невјесте исказује се на вјенчању јавно пред свједоцима посебном у Требнику означеном изјаврм. Митронолит Петар Могила уврстио је образац питања и одговора у свој Требник, који на руском гласи: „Маенњ, пмлрекЂ, воли добруи и непримушонунз и постановлегњнг умвгагв нолти соб!; за малжонку туш, которуго тутт. предЂ собого видишв? — Маго, велебнБШ отче. — Не шлгобовалсл ли иншои в ^ћрБ! малженскои? —■ Не шлгобовалемБ«. (Тоже и кђ нев^ћстФЈ, стр. 407. А ПавловЂ, 50л гл. корм. кн. Стр. 45. цит. 4.). Одатле је тај образац изјаве пренесен на цркв.-славенском језику и у наше *) Иопореди мишљења гг. Драг. ДраеојевиЛа и Стсв. КнежевиИа у „Богословскем Гласнику 1 ^ Год. УШ. Кљ. XV. Св. 1. Стр, 61., 62. ; св. 3. сгр. 217., 218.