Источник

Стр. 148

ИСТОЧНИК

Бр. 10.

јој не мсжеш догледати ни почетка ни свршетка као ни задаће му. Њему је материјални свијет, који је сума коначних бића, бића, која настају и пролазе, мијењају се, развијију и гину, да уступе мјеста другима, апсолутан, непролазан или вјечан. Овај систем не може никако да одгонетне проблема, као што су: самосвијест и уопће свијест, етична слобода или слободна воља, мишљење или уви^авност, почетак физичнога кретања, постанак органскога живота, телеолошко т. ј. сврховито уређење свијета и др, за које рече Дибоа Рејмон: 1§погатиб е* Ј^погаБштз, те их назва свјетским неразрјешивим заговеткама. Истина, велики број материјалиста настоји неке од тих прсблема да протумачи, нпр. Чолбе — самосвијест, други почетак живота из анорганских твари помоћу т. зв. спонтанога ра^ања, или за кретање, да је вјечно и ако то говори против закона о теорији топлине и ентропији. Што пак не могу материјалистички да схвате, јер о тумачењу не може бити ни говора, то они чине кратак процес негацијом. Тако они забацују слободну вољу, одговорност за етичне преступке, руше кратко речено читав социјални поредак, а не могу га ничим ни приближно тако добрим да надокнаде. Материјализам и пантеизам су најзад према својим темељним претпоставкама највећи непријатељи — културе, али они да то забашуре, подмећу врло вјешто то своје кукавичје јаје религијама а особито хришћанству, и на жалост налазе доста лаковјерних, који им на ријеч вјерују. Но о том доље ниже. Зар то може бити знанствено утвр^ени филозофски поглед на свијет и живот у свима им фазама и проблемима?! Не ! И један и други монизам, спроведен консеквентно до скрајњих граница, долази дакле до таких резултата у практичном животу, који се боре на смрт и живот с теизмом, којега заставу носи побједоносно особито хришћанство. Монизам и хришћанство су два сасвим опречна погледа на свијет и живот, два непомирљива непријатеља, који се боре и бориће се до истраге. „Монисти", вели право др. Арнолд, „дижу највећу, управо бојну, галаму". Сви су монисти, припадали они коме и како му драго опречном правцу, сложни у једном циљу и једној тежњи, да униште хришћанство, као најјачу и најсавршенију религију. У тим нападајима служе се свим могућим, добрим и злим средствима, али „Сух је орах, воћка чудновата. не сломи је, већ поломи зубе", као што то рече велики Ловћенски Пјесник. Они мисле, „да с хришћанским назором о свијету треба прекинути, јер се преживио". Други иду још даље, свјесни тобоже своје моћи и побједе над хришћанством, које виде у својој болесној машти срушеним, јер емфатично веле: „Хришћански је назор већ оборен; треба само уклонити рухпе-